Velike pakosti malih ljudi

FDU

Obično kažu da se pametni i ispunjeni ljudi ne osvrću na loše stvari, i to je verovatno tačno. Postoji i razlog za to – previše je dobrih stvari na putu ispred svakoga od nas da bismo se zamajavali onime što ne možemo promeniti.

Ipak, nakon više od godinu dana ćutnje odlučio sam da stavim tačku na jednu vrlo bolnu priču u mom životu koja zaista može da posluži kao nauk drugim ljudima, naročito studentima Fakulteta dramskih umetnosti, koji sam i ja svojevremeno studirao.

Nikada u životu nisam imao toliko problema samo zbog toga što sam iznosio svoje mišljenje, ili još apsurdnije – govorio istinu, nego tokom godina dok sam studirao na katedri za Filmsku i televizijsku produkciju na FDU.

Pre par godina sam objavio “sporni” blog o održavanju “za nabosti” događaja u filmskom studiju na fakultetu, u kom je takođe bilo pomena o rang listi ljudi koji su bili na budžetu pa preko noći sa iste spali. Među njima sam bio i ja, premda se na kraju sve razrešilo, ali ne zato što se iko sa fakulteta potrudio da razreši problem, već zato što se par nas pobunilo. Inače to tako funkcioniše na FDU – studenti ne znaju svoja prava, dobar deo profesora maše Statutom kao zapetom puškom i u tom strahu da im se nešto ne desi, prinuđeni su da slede instrukcije svojih, bar bi trebalo, edukatora. Nekada je u pitanju i linija manjeg otpora.

Međutim, profesori na katedri za Filmsku i televizijsku produkciju često zaboravljaju da postoji i Zakon o visokom obrazovanju, za koji se prave da se ne odnosi na ovu obrazovnu ustanovu. Statut je takođe selektivno primenljiv u zavisnosti od toga koliko se od pojedinca može profitirati ili ne. Iako studirate umetnički fakultet nemojte se zavaravati da imate ikakve kreativne slobode, a kamo li slobodu govora. Jer ako se požalite na rad bilo koga na fakultetu vas treba da bude sramota, vi ćete na kraju izvući deblji kraj pa se još i pravdati za to što ste se, avaj, drznuli da išta kažete.

Zašto je to tako, pitate se? Odgovor je vrlo jasan – katedra za Filmsku i televizijsku produkciju nema ni osposobljen akademski kadar (osim nekih), ali pre svega materija koja se predaje je zastarela. Maslovljevu hijerarhiju potreba kao i istoriju menadžmenta ćete sanjati zbog količine ponavljanja za četiri godine. Što se filma tiče – znaćete koliko je koštala bioskopska ulaznica iz 1982. i kako glasi Zakon o uređenju prometa filmova iz 1931. i ponešto aktuelno o broju gledalaca u bioskopima zahvaljujući podacima iz Filmskog centra Srbije.

Neću lagati, tu i tamo postoje i zanimljivi praktični zadaci kakav je rad na sitkomu. Pomenuvši to, uvešću glavnog aktera u priču, profesora mr Gorana Pekovića, šefa katedre za FTV produkciju. Naš sukob datira od pre četiri godine kada sam se drznuo da napišem taj blog, koji je dotični čitao studentima na predavanju i izjavio kako sam ja “pokazao svoje pravo lice”, potom se blog štampao i delio na fakultetu kao nekakav propagandni materijal, samo u kontra svrhe – da se pokaže kako je Viktor Vilotijević jedan nezahvalni drznik, jer se, kako je profesor Peković često isticao – “meni činilo jako puno i uvek izlazilo u susret”. Evo, ja bih i danas voleo da znam na koji način je to činjeno i po čemu sam ja to bio privilegovan u odnosu na druge, pa da se ipak zahvalim čoveku propisno. Ako se aludira na potencijalno tolerisanje nepoznavanja materije na usmenim ispitima, to je bar vrlo lako objašnjivo – vi kao studenti i nemate šta da učite iz matičnih predmeta. Zapravo, napamet bubate gomilu trivije koja je apsolutno bespotrebna i to svi znaju. Za većinu ispita imate SKRIPTA. Ne skriptu, već padežno nepromenljivu SKRIPTA sa hrpom teksta koji se ne tiče materije koju navodno izučavate. Doduše, kod profesora Pekovića jeste bilo par korisnih segmenata vezanih za menadžment i ne može se osporiti da materiju vrlo dobro poznaje, ali nažalost ništa vredno razvlačenja na četiri godine studija a ponajmanje ne snebivanja ako avaj ne znate od a do š da kažete šta je harizmatski tip menadžera. Ispiti su se nekada odlagali, ali se avaj po Statutu (Svetom pismu FDU) matični ispit sme polagati samo jednom, što je potpuni apsurd. Mi nemamo takav sistem studija koji dozvoljava kombinovan pristup kada je polaganje ispita u pitanju. To je Statutom naravno definisano drugačije, ali opet, ako se držimo ovog deformisanog bolonjskog sistema onda znači da se SVI ispiti mogu polagati u svim rokovima, ali ne možete upisati narednu godinu ako ne položite matične ispite. Stvar je vrlo jasna, ali se ipak od nečega morao napraviti problem, jer je avaj milicija rešila da trenira strogoću.

I tako je gospodin Peković dobio naš klasni scenario za sitkom koji njemu iz nekog razloga nije bio dovoljno dobar, ali baš nije znao da definiše zbog čega. Brže bolje se dohvatio ubacivanja svojih replika i šala (koje ama baš nikome sem njemu nisu bile smešne, štaviše bile su sramotne i uvredljive kao i njegov generalni stav prema studentima) i očekivao je da se mi tako jednoglasno složimo sa njim. To se naravno nije desilo i dvogodišnji “rat” s klasom je počeo.

Obezbedili smo nameštaj za snimanje i odgovorno lice je trebalo da potpiše ugovor sa kućom nameštaja u slučaju da dođe do oštećenja istog. Vrednost je bila oko 3,000 eura, ali se time dao opremiti kompletan stan koji smo u studiju izgradili. Profesor je to vrlo grubo odbio, te sam ja preuzeo odgovornost na sebe i potpisao. Iako je sve kasnije ispalo u redu a sitkom izgledao (i i dalje izgleda) bolje od svih prethodnih, pa i onih koji su usledili, klasno smo dobili prekor, ali je akcenat opet bio na mojoj drskosti.

Međutim, nevolji tu nije bio kraj. Bližio se kraj treće godine i ispalo je da ja imam toliko izostanaka iz Filmske produkcije da se, ako je suditi po profesoru Pekoviću nisam ni pojavljivao na fakultetu. To svakako nije bilo tačno, a nisam ni bio jedini sa tim problemom. Ali pošto su mi otac i majka univerzitetski profesori i ne poseduju recimo firme za rentu rasvete ili video opreme, onda sam ipak bio na malo nižoj hijerarhijskoj lestvici. Banalno rečeno – to dođe kao kada se pred sudom za isti zločin nađu Svetlana Ražnatović i običan smrtnik. Možda je analogija smešna, ali je poenta jasna. Veće je zasedalo i došlo se do zaključka da drski Vilotijević treba da obnavlja godinu, jerbo ima preko 20% izostanaka. Međutim, to danas može biti i 50% jer se nikako nije dalo zaključiti šta se obračunava – predavanja, vežbe ili oba. Odgovori su varirali, ali je jedno bilo tačno – profesor Radenko Ranković je držao i jedno i drugo i nikakva razlika između vežbi i predavanja nije postojala. Pardon, gledanje filmova su bile vežbe. Na listi predmeta piše da njegova supruga Ana Daleore drži vežbe, što nije tačno – makar ne u praksi. Ne želim da ovo ispadne kao da išta imam protiv profesora Rankovića ili profesorke Daleore, jer su oni ispali kolateralna šteta u ovoj celoj priči. Zašto jedno piše a nešto sasvim drugo se dešava u realnosti se ni danas ne zna, kao ni zašto je procenat mojih izostanaka varirao iz sednice u sednicu. Na kraju je ispalo da će mi godina biti zamrznuta zbog jednog predmeta, i vrlo jasno mi je dato do znanja da je veće to jednoglasno izglasalo.

To jednoglasno znači sledeće – profesor Peković kaže ono što želi a svi se bespogovorno slože sa njim. Svako normalan bi pomislio čega li se to svi oni boje kada je u pitanju ovaj čovek? Deluje kao da zna neke jezive tajne o njima pa ne smeju ništa protiv njegove volje. Moguće, ali manje verovatno. Gospodin Peković je član saveta RRA, te ga ja od milja zovem Amon RRA, jer zaista na FDU on vam dođe vrhunsko božanstvo. Kako je Nemcima Merkelova, kao kancelarka bitnija od predsednika, tako je i Goran Peković na FDU bitniji i od dekana i od bilo kog zakona. Nije neka tajna da kolegama namiče poslove, a o tome koliko mu isti nisu lojalni govori i činjenica da tu i tamo to i priznaju. Ono što je ipak fascinantno je da gospodina Pekovića niko sa kime sam ja razgovarao na FDU, od nastavno-naučnog osoblja, preko studenata pa do ostatka zaposlenih ne voli. I nije bitno da li ga iko voli ili ne, jer on nije zbog toga zaposlen. Ali jeste zabrinjavajuće da ga niko ne poštuje, jer će se svi složiti da je loš čovek. Na svom primeru ja sam to najbolje osetio.

Zamrznutu godinu sam teško podneo ponajviše zato što sam imao privatnih problema sa kojima su kolege bile upoznate, pa i profesori, mada sam se trudio da sve obavljam kako dolikuje. Već šest godina se borim sa bipolarnim poremećajem ličnosti i na veliku žalost uzimam dosta lekova, između ostalog antidepresiva. Na proleće 2012. sam prošao kroz nekoliko velikih kriza i u par navrata psihofizički bio onesposobljen da dolazim na nastavu (ili bilo gde drugo). Opet, trudio sam se da to zamaskiram jer me je na izvestan način bilo sramota onoga kroz šta prolazim. Bilo je dana kada sam dolazio na fakultet na tri do četiri puta većoj dozi antidepresiva ili pak sedativa, samo da bih mogao da funkcionišem.

U te moje brojno varirajuće izostanke su spadali i dani kada sam boravio kod psihijatra, nekada i na drugim vrstama terapija jer se depresija odrazila i na moje fizičko zdravlje u par navrata.

Na moju molbu da se razmotri da me ipak puste da prođem godinu kategorički sam odbijen i pored svega što je priloženo od strane mog doktora. Takođe, nikada nisam dobio napismeno koliko časova po silabusu imamo, i niko to nije mogao da sračuna kada sam otišao sam da proverim jer su bili “zbunjeni” da li se računaju vežbe i predavanja ili odvojeno.

Prišao sam profesoru Pekoviću nakon poslednje sednice da ga zamolim da još jednom razmisli da li može da promeni odluku, na šta mi je on rekao: “Svoju bolest i komplekse lečite van FDU”, zalupio vrata svog automobila i otišao.

Ta zamrznuta godina se razvukla i došla je jesen 2013. kada je trebalo još samo ispit kod profesora Pekovića da polažem ne bih li upisao četvrtu godinu, jer sam nakon ponovnog slušanja Filmske produkcije kod profesora Rankovića položio sporni ispit.

Televizijsku produkciju kod profesora Pekovića sam polagao dva puta. Izašlo mi se u susret, kako je on to rekao, a potom istakao – što nikad nikome nije činjeno, ali se za mene imalo razumevanja zbog mog “stanja”. Zanimljivo je da nisam imao studente svedoke ni na jednom od dva pokušaja polaganja ispita.

Prvog puta mi je rečeno da ništa ne znam iz knjige već iz života. Neke stvari je nemoguće znati iz života u mom slučaju jer me materija kakva je menadžment nije zanimala, no prihvatih to. Odgovarao sam punih 45 minuta da bi mi bilo rečeno da to nije dovoljno ni za šest, ali da će razmisliti da li da mi pruži jednu priliku.

Drugi put sam takođe ostao dugo, samo mi je ovog puta na svaki odgovor bilo rečeno: “Odgovor Vam je bio u poglavlju npr. 4.2. , vidi se da ga niste pročitali”. Ili – “To je načelno tačno, ali nedovoljno konkretno”. Zapravo, nije bilo moguće napraviti nauku od nečega što to naprosto nije. Ne možete davati ni preterano kompleksne odgovore na vrlo jasna i konkretna pitanja. Takođe, ne možete ni poreći ako pak nešto znate mimo te njegove knjige, koja ispade bitna koliko Stari i Novi zavet zajedno. Na kraju odgovaranja, profesor je uzeo moj indeks, a potom i olovku, navodno krenuo da upiše ocenu, a onda rekao – “Kolega, ipak ne mogu da Vas pustim da prođete”.

I tako ja opet nisam znao ni za šesticu. Mora da sam precenio svoj intelekt i sposobnosti. Pitao sam pritom da li to znači da ponovo treba da pauziram godinu, na šta je on odgovorio – “Konsultujte Statut, ja nisam pravnik”.

Bio sam vidno uznemiren, ali sam ovog puta rekao da se već niz godina osećam konstantno šikanirano i vređano od strane njega, čemu su moje kolege svedočile u nekoliko navrata. Nisam bio nekulturan, ali sam rekao šta mislim. I naravno, rekao sam da je jasno da sve ovo radi namerno i da je njegova sujeta i želja za osvetom za male stvari jača od profesionalnog poziva. I tu sam bio u pravu. Najgora stvar koju možete da uradite jeste da se sa njime ne složite ili kažete da njegova ideja nije dobra, ili da biste pak nešto menjali.

O tome koliko je profesor s jedne strane mizogin govore i jako ružne šale koje pravi na račun ženske populacije (ima istoriju sukoba sa mnogim bivšim koleginicama upravo zbog ovoga). Sa druge strane način na koji se ophodi prema koleginicama bi se u bilo kojoj normalnoj zemlji vrlo jasno klasifikovao kao seksualno uznemiravanje. To da se o njegovim privatnim aferama sa zaposlenima itekako zna i da o neprofesionalizmu koji iz toga proističe svi govore, nema potrebe posebno isticati. Sramno je, a i ne zanima me.

Po izlasku iz učionice nakon poslednjeg odgovaranja profesor mi je rekao sledeće “Na šta tebi liči ovaj fakultet? Ko si ti da se ovako obraćaš i pišeš tu svašta šta ti padne na pamet?” (aluzija je bila na blog od pre par godina). Iako sam želeo da odgovorim dosta toga, progutao sam ono što sam mislio.

Sutradan sam započeo proces ispisivanja i odlučio da se bez razmišljanja prebacim na Akademiju umetnosti, gde sam docnije diplomirao. Dva dana kasnije vidno nasmejan (za razliku od oštrog tona i namrštenosti prilikom mog odgovaranja) u društvu dve plave devojke (nisam siguran ko su, ali verovatno neke od njegovih miljenica koje je zaposlio na nekoj od televizija) uneo mi se u facu i rekao: “Dobar dan Viktore! Kako ste?”. Osmeh je svakako bio podrugljiv, a to nije bila retkost sa ovim čovekom.

Ja sam zastao i odgovorio: “Dobro. A sada bih Vas nakon svega zamolio da mi se više ne obraćate”. Drsko? Možda. Ali svakako moje pravo da to uradim nakon gomile uvreda i svega što je učinjeno. U svakom slučaju odabir reči nije bio neprikladan, samo se profesoru nije dopalo da mu iko ruši autoritet (koji on inače misli da uživa, ali ga zapravo nema), a naročito pred dve gospođice kod kojih se bezuspešno trudi da ostavi utisak uspešnog profesora i biznismena.

Prošao je par koraka i prodrao se jednoj od njih dve upirući prstom u mene: “Vidi ga kako je samo bezobrazan! Besramnik!”, nakon čega je furiozno sišao u bife fakulteta. Bio je to jedan od poslednjih puta da sam ga video.

Kada je došlo vreme da ovog proleća tražim pisma preporuka za nastavak studija u Americi u koju sam se svakako selio, doživeo sam šok. Pitao sam profesora Dautovića i Rankovića za uslugu, ali odgovori su bili više nego zanimljivi. Profesor Dautović je bio iskren i rekao – “Ja bih, ali ne mogu. Peka ne da”. Pitao sam zašto, na šta je profesor takođe iskreno rekao: “Pa bilo je dosta toga. Rekao je na sednici da ti je to vid kazne… Nemoj da se ljutiš, idi svojim putem, znam da ćeš se snaći”. Nikada se nisam naljutio, pa i da je samo rekao da ne želi da mi napiše pismo preporuke. To je njegovo legitimno pravo. Ali da šef katedre zaposlenima brani da pišu pisma preporuke, to još nigde nisam čuo. To bi čak moglo biti krivično delo da živimo u državi u kojoj se zakoni poštuju. Na svu sreću više ne živim u Srbiji.

Profesor Ranković je isprva prihvatio ali me je sutradan zvao da mi se izvini i kaže kako ipak ne može jer je opet, citiram: “Peka zabranio”. I njemu je bilo krivo, te je čak rekao da će se, eto, iskupiti ako ikako može, ali pismo ne može da mi napiše. Profesor Ranković je vrlo verovatno i najdobronamernija osoba na toj katedri i znao sam da ni on kao ni ostali ne smeju ništa što se “Peki” (kako ga kolege zovu) ne svidi.

To je, složićete se, žalosno jer svaki profesor ima autonomiju da napiše pismo preporuke ili ne, a šef katedre sa time nema apsolutno ništa. Još tužnije je bilo kada sam išao da tražim memorandume i kada sam upitan “A šta će ti?”, kao da sam došao da opljačkam banku. Čak je i to bio problem – parče papira na kom bi mi drugi profesori odštampali i potpisali pismo preporuke.

I evo, par meseci kasnije, ja sam se iz Amerike nakon prvog semestra vratio da posetim porodicu i vidim se sa par bliskih ljudi, što je u izvesnoj meri prijalo. Video sam se i sa svojom najboljom prijateljicom, koja je masterirala na UCL-u sa najboljim radom na katedri. Ko ne zna šta je UCL, trebalo bi makar da zna da je to trećerangirani evropski univerzitet po Šangajskoj listi iz 2013. dok sada zauzima drugu poziciju. Toj istoj devojci, profesor Peković je rekao, nakon što je primljena na pomenutu ustanovu – “Pa dobro, imali smo mi kolega koji su završavali napolju pa se vraćali”.

Kao što se da videti, ni vrhovno božanstvo, ovaj šef katedre, Goran Peković (Amon RRA) nije uspeo u jednoj vrlo malicioznoj i prizemnoj želji da mi onemogući odlazak iz zemlje, a moja prijateljica koju je pored mene redovno obezvređivao je najverovatnije jedan od najuspešnijih studenata koje je FDU ikada iznedrio. Ako ne ikada, makar u poslednjih dvadeset godina.

Zašto sam sve ovo napisao? Ako ste iole pametni, kreativni i želite da vas neko vrednuje kao intelektualce i osobe pre svega, zaobiđite ovaj smer na FDU. Poštedite sebe muke, zaobiđite ovaj fakultet u potpunosti. Ništa nećete naučiti, potrošićete dragoceno vreme, a ako se i po čemu dobrom ističete – bićete obezvređeni i marginalizovani. Ako ste pak mislili da kao slobodna osoba i student imate pravo na slobodan govor – nemate. Možda ćete i reći to što ste hteli, ali će vas sujeta malog čoveka, koji je doduše fizički poprilično krupan, sa egom koji se nijednom skalom ne da izmeriti, stići i nauditi vam. Nisam jedina žrtva.

Jer, dok on prima dve plate za jedan posao koji obavlja loše i drugi koji ne obavlja uopšte, vi ste ostavljeni na milost i nemilost njegove vrlo prizemne pakosti. Na kraju dana treba i njega razumeti. Kada vas malo ko voli a gotovo niko ne poštuje i kada znate da će život biti surov prema vama nakon što funkcije koje vršite preuzme neko drugi, ostaje vam samo da budete zli, jer za bolje i ne znate. Ali dok ste u mogućnosti – vladajte tim svojim majušnim svetom ispunjenim poltronima koji će vas već sutra prodati za “tezgu” na nekoj od televizija.

Nama koji ipak ne volimo nepravdu i koji koračamo punih pluća ovim svetom, pa makar i imali dijagnoze koje naši profesori ismevaju, možemo mirno da spavamo noću, jer možda i jesmo psihički bolesnici, ali ipak nismo zli ljudi. No, prisećam se sada, profesor Peković je voleo da završi neka od svojih predavanja rečenicom: “Najbitnije je da ste dobri ljudi”. Kada se uzme u obzir od koga savet dolazi, pojam dobrog čoveka postaje još više relativan.

Eto, da nisam studirao FDU, ne bih znao da smo politeisti, i da na tom fakultetu slavimo i Isusa Hrista i Amona RRA. Isus je postao irelevantan, jer se ljudi više plaše ovozemaljskih bogova, ma kakvi oni bili.