Treninzi i ishrana (lično iskustvo)

 

Za početak, pogledajte ovaj klip:

Pre dve godine sam napisao blog o tome na koje načine su sve intenzivni treninzi i promena ishrane uticali na moj život u pozitivnom smislu. Mislim da ni tim kao ni ovim postom neću “otkriti toplu vodu”, ali zbog količine pitanja koja sam dobio u prethodnih par meseci (uglavnom na Facebooku), odlučio sam da se vratim temi zdravog života i treniranja uz svog ličnog trenera Momira Isenija, koji je još pre dve i po godine, kada smo počeli sa radom razbio moje mnogobrojne predrasude o onome šta mogu da uradim sa svojim telom, zdravljem, načinom razmišljanja, i što je najbitnije – životnom filozofijom.

Evo korisnih linkova:

www.xtnsity.com i www.facebook.com/xtnsity

 

Ukratko o meni i mojoj istoriji bavljenja sportom.

Mislim da mogu nabrojati manje sportova kojima se od detinjstva nisam bavio nego onih kojima jesam. Nažalost, izuzev rekreativnog plivanja i jahanja teško da sam i u čemu bio uspešan. Profesionalno se nikada nisam bavio nijednim od sportova koje sam trenirao a među njima su se našli: fudbal, košarka, odbojka, jahanje, tenis, karate i plivanje (gde sam možda imao i najvidljivije rezultate). Naprosto nisam bio zainteresovan da se ičemu posvetim ozbiljno do svoje 21. godine, tačnije do 2009. godine kada sam krenuo u teretanu. Ipak prve ozbiljne i primetne promene u mom životu počinju 2011. godine kada sam već imao 23 godine.

Iako sam nizak (175cm) i sklon gojenju, mogu da se pohvalim time da zaista nemam velikih poroka izuzev konzumiranja čokolade. Nikada nisam pušio, alkohol pijem par puta godišnje, ne volim da jedem masno i svega sam par puta za ovih 26 godina iskusio periode kada sam se prejedao, te samim tim i drastično gojio. Međutim, ta moja zavisnost od čokolade me je koštala zdravlja i nagomilavanja kilograma. Bilo je dana kada sam bio u stanju da pojedem 300g Milke ujutru, 300g uveče, pa i 100g između, u toku dana. Dakle to je 700g čokolade što je oko 3,700 kalorija dnevno. Na to dodajte i regularne obroke, a potom i nedostatak fizičkih aktivnosti. Onda će vam biti vrlo lako da zamislite zašto sam sa 16 godina na 169cm visine imao 78kg. To je najveća kilaža koju sam do sada imao i period života kada sam (ne samo zbog toga, ali vćinski) bio najnezadovoljniji sobom.

Kada mi je preselo narušavanje sopstvenog zdravlja i loš fizički izgled?

Početkom 2009. godine sam krenuo u jednu teretanu, na jesen sam se prebacio u drugu (Extreme gym, u koju i danas idem), ubrzo potom počeo da radim sa ličnim trenerom do sredine 2010. nakon čega sam napravio pauzu i počeo da se gojim (ponovo) sve više i više. Pred kraj 2011. sam odlučio da moram da napravim rez i ozbiljno se posvetim svom zdravlju ali i izgledu. Na ovih već pomenutih 175cm imao sam 75,5 kg i preko 13% masti u organizmu. Ako već moram plastično da prikažem situaciju u kojoj sam se nalazio – smučilo mi se da mi se sve pantalone cepaju između nogu, da mi ruke izgledaju “pihtijasto”, ramena spušteno a zadnjica, citiraću kolegu sa fakulteta – kao “karta sveta”. Osim toga, zbog silne konzumacije šećera sve više sam počeo da osećam gorušicu, nisam mogao normalno da spavam, ali najgora stvar u svemu tome je bila da sam počeo da se osećam neprijatno u društvu drugih ljudi pa sam izbegavao da izlazim i krećem po mestima gde je više ljudi, jer sam sam sebi bio odbojan. Premda nisam bio predebeo, način na koji sam se gojio (butine i zadnjica) je otežavao moje kretanje te sam radije ostajao kod kuće i nastavljao da se gojim, odbijajući da se pokrenem i preduzmem nešto po pitanju svega ovoga. Ipak, imao sam sreće da mi je najbolja prijateljica preporučila trenera koji je u roku od 3 meseca uspeo da mi pomogne da potpuno transformišem svoje telo i sa 75,5 dođem na 67 kg i preoblikujem salo u mišićnu masu. Transformacija u periodu od novembra 2011. do februara 2012. je najdrastičnija koju sam ikada imao do sada. To se svakako ne bi dogodilo da nisam čvrsto odlučio da se promenim, ali i da kraj sebe nisam imao osobu koja je veliki stručnjak, vrlo strpljiva i puna razumevanja, i veći prijatelj od većine ljudi koji su bili deo mog života ili pak i dalje jesu.

 Gde većina ljudi obično greši?

Većinu ljudi koju sam upoznao u Beogradu pre svega mrzi da se pokrene, i to ne samo kada su u pitanju fizičke aktivnosti, već generalno – u sferama obrazovanja, posla, međuljudskih odnosa itd. I to uglavnom zbog nekog predubeđenja da nešto ne mogu ili da, eto, od rođenja nisu u stanju. Ta polazna tačka da nešto ne možete je glavni faktor koji odmaže i demotiviše, a u 90% slučajeva je apsolutno netačna. Evo par stvari koje sam mislio da ne mogu, a koje su se ispostavile kao potpuno netačne (pretežno su vezane za fizičke aktivnosti):

1. Mislio sam da nikada neću imati trbušnjake tj. famozne “pločice”,

2. Mislio sam da nikada neću moći da smanjim obim svojih butina zbog jakih kvadricepsa,

3. Mislio sam da će mi ramena zauvek ostati spuštena i uska,

4. Mislio sam da su mi bicepsi toliko slabi da ma koliko radio na njima neće biti nikakve promene,

5. Mislio sam da će mi zadnjica uvek biti ogromna i da nikada neću izgledati proporcionalno,

6. Mislio sam da neću moći da živim bez čokolade,

7. Mislio sam da neću moći da se odreknem belog hleba i brze hrane,

8. Mislio sam da je prilagođavanje zdravoj ishrani i uvođenje treninga 5-7 puta sedmično prevelika žrtva koju neću podneti,

9. Mislio sam da će mi biti potrebna cela večnost da postignem vidljive rezultate,

10. Mislio sam da ću se u teretani “nabildovati”

Ovo su samo neke od predrasuda koje sam uz pomoć mog trenera uspeo da razbijem u roku od tri meseca.

Zašto baš lični trener i zašto je bitno odabrati pravog?

Moje mišljenje je da većina ljudi koja samoinicijativno dolazi u teretanu zaista ne zna koji mišić kojom vežbom ili pak spravom pogađa. Potom, većina ljudi pogrešno izvodi vežbe koje je videla od nekog drugog ili načula da “valja”. Dobar deo ljudi živi u zabludi da je “masa majka”, pa makar ona bila i zgusnuto salo. Takođe, ljudi su opsednuti brojem ponavljanja a ne ispravnošću izvođenja vežbi. Ali najveća zabluda od svih je da se mišići ne mogu formirati bez tegova. Moj trener već preko godinu dana uopšte ne radi sa tegovima i ne samo da nije izgubio mišićnu masu već se još više izdefinisao, a mišići se dodatno izoštrili. Ja sam negde na pola puta da napustim rad sa tegovima. Još uvek ne odustajem od nekih zamisli, ali polako menjam način razmišljanja (promene su ključne u postizanju bilo kakvih rezultata).

Ne bih nikoga omalovažavao niti diskreditovao, ali i mimo teretane u koju idem (Extreme gym) sam naletao na mnoštvo trenera koji raspolažu ili vrlo limitiranim ili nikakvim znanjem o ljudskom telu pa tako i o svom poslu – treniranju ljudi. O tome da nismo svi isti i da je ishrana presudan faktor nema potrebe da govorim. Čim čujem da trener preporuči “jedi od svega po malo”, jasno mi je koliko je sati. Takođe, kada vidim nekog da tera svoje klijente da rade na pek dek mašini do iznemoglosti, samo pomislim na to koliko se vremena izgubi ni na čemu.

Jako je bitno da je trener 100% posvećen svom klijentu i da prati njegov progres (za to odvajate svoj novac i vreme – cenite to). Neophodno je da se definišu racionalni ciljevi, napravi taktika koja vodi ka postizanju istih, i pre svega plan ishrane. Takođe, komunikacija je od presudne važnosti. Vaš trener uvek mora da zna kako se osećate i da li vam odgovara ono što radite, ali i da nadgleda kako to radite. Konkretno mislim na izvođenje svih vežbi (i svih serija). Da bi neko mogao da ostvari sve pomenuto, potrebno je dosta znanja kao i ostvarenih rezultata. Malo ko u Srbiji poseduje bilo kakav sertifikat za treniranje (bilo domaći ili međunarodni), ali sa ponosom mogu istaći da je Momir bio prvi trener u našoj zemlji sa ISSA sertifikatom (International Sports Sciences Association – http://www.issaonline.edu)

Sami sertifikati koje je godinama sticao se ne bi mogli nizati da se i on sam konstantno nije usavršavao i radio na sebi.

 

Informacije o XTNsity programu i treninzima.

Pre nego što vas uputim na Momirov sajt, istakao bih da je nakon rezultata koje sam postigao barem petnaestak osoba krenulo kod njega na treninge i svi su bez izuzetka ostvarili daleko više nego što su mislili da mogu i(li) planirali. Neki su skinuli i po 30 kg, neki su se definisali na način na koji su mislili da je nemoguće, ali ono što je najbitnije – svi su promenili pristup životu i postali zadovoljniji sobom.

Sve informacije o vrstama, trajanju i cenama treninga možete dobiti od samog Momira kontaktirajući ga preko sajta www.xtnsity.com na kom se nalazi njegov kontakt telefon i mail, ali i putem facebook strnice – www.facebook.com/xtnsity

Ovo ističem ne zato što su cene treninga misterija, već što Momir zaista sa svima radi drugačije i sve zavisi od dogovora koji zavisi od vaših želja i ciljeva.

Šta raditi ako se vratite na staro?

Biću iskren – nakon što sam 6 meseci bio na high protein dijeti (ne izgladnjivanju, već načinu ishrane), koju sam prilagodio sebi (namirnice koje sam konzumirao – pileće meso, teletina, riba, brokoli, spanać, zelena salata, proteinski šejkovi, voda i naravno kompleks multivitamina kao suplement ishrani), jednim svojim nesmotrenim gestom sam stvorio sebi zdravstvene probleme u domenu lojnih žlezdi u pazušnim jamama tako da mesec i po nisam mogao da ispružim ruke (desnu sam jedva pomerao, a malo je falilo da dobijem sepsu, no terapijom longacefom sve to je sprečeno).

Da ne davim dalje sa time – napravio sam glupost, koja nije imala veze sa treninzima, ali se odrazila na to da više nisam mogao da treniram, i onda sam u procesu oporavka, što zbog nervoze što zbog očaja počeo da jedem više nego uobičajeno, vratio čokoladu na meni i drastično smanjio kretanje. Rezultat je bio +6 kg za tri meseca. Međutim, kada sam se u potpunosti oporavio i shvatio da rizikujem da se vratim na stanje od pre nepunih godinu dana koje me je činilo nezadovoljnim i ujedno narušavalo moje zdravlje, odlučio sam da se vratim treninzima. U mojim očima delovalo je kao da krećem od nule, ali istina je da se i pored svega što mi se dogodilo nikada nisam vratio na ono “staro”, već sam napravio jedan korak unazad, što sam ubrzo ispravio sa nekoliko koraka unapred. Od tada sam vodio tu jedinu bitku sa sobom – čokolada ili život bez nje, i evo trenutno sam 37 dana bez čokolade (ili bilo kojih drugih slatkiša), nemam želju za ponovnom konzumacijom, i to je moj lični rekord od juna 2012. kada sam, hajde da kažem, “ispao iz forme” i periodično se vraćao u istu.

Poenta je – kada jednom načinite krupne korake i promenite iz korena sopstveni život, bez obzira na povremeno skretanje sa putanje, nikada se ne možete vratiti na ono nepoželjno staro, osim ako u potpunosti ne dignete ruke od sebe, svog zdravlja i života.

Dodatak – Većina ljudi se protivi proteinima kao suplementima u ishrani, pa mogu reći i moj trener, ali meni zaista nekada dobro dođu da premostim glad ili mi pak omoguće da nastavim sa dnevnim aktivnostima kada mi objektivno nije potreban ceo obrok.

 

Kako moji dani inače izgledaju?

Ja nisam osoba koja voli da izlazi po klubovima, dolazi kući u 5,6 ujutru, pije alkohol ili konzumira ikakve narkotike. Zvuči stereotipno i smešno, ali zaista jeste tako. Za jednu prosečnu mladu osobu, naročito u Beogradu, većina bi moj život okarakterisala kao “dosadan”. Meni pak nije. Zanimaciju nalazim u pisanju (trenutno diplomskog rada, ali i kratkih priča), šetnjama, odlascima u bioskop i putovanjima.

Ne trošim pare na izlaske i sve što uz to ide, pa onda svoje troškove mogu drugačije da rasporedim. Naravno, to sam samo ja, i za sada to je bio jedini način funkcionisanja mog života koji je “urodio plodom”. Bilo kakvo izbacivanje iz ravnoteže, pa i nedostatak te meni preko potrebne rutine bi nosio loše rezultate.

Opet, poznajem ljude koji uspevaju sve – i da izlaze, i da postižu mnogo više uspeha na obrazovnom i poslovnom planu od mene, pa i da redovno treniraju, ali ja naprosto nisam takav tip osobe. Najbitnije je da pronađete ono što vas ispunjava i da sami kreirate život kako bi bili što srećniji i produktivniji.

Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam?

Ovo što ćete sada pročitati jeste uznemirujuća priča o sedamnaestogodišnjem dečaku, koga nekada i nisam tako dobro poznavao, naročito tog 25.jula 2005. godine kada sam bio u mogućnosti da mu pomognem. Bio je veseo, detinjast, katkad ozbiljan, poletan, uspešan za svoje godine i druželjubiv. Takođe, bio je prokleta pederčina. Mali, naivni peder, željan novih iskustava, i dalje pubertetlija. Nisam umeo da mu objasnim da to što veruje tek tako nekom neznancu može jednom da ga košta i života, jer dečak je uživao u tome da flertuje sa nepoznatima i da se ljubi sa strancima. Priznao mi je kasnije da mu nije uvek bilo lepo i da ga nije uvek činilo srećnim, ali ga je na jedan specifičan način činin uzbuđivalo. To su te godine, valjda. U skorašnjem razgovoru, po ne znam koji put sam ga pitao: „Zar te nije bilo strah da ideš kod drugih ljudi ili da dovodiš te iste ljude kod sebe kući?“. Rekao je da nije razmišljao o tome da mu mogu nauditi. Ja sam, poznajući ga danas nešto bolje, verovao u tu njegovu nestašnu ali i nevinu prirodu. Bio je glupi klinac, pederčić, u potrazi za sebi sličnima, kao neka životinja u potrazi za odbeglim čoporom. Tog 25.jula 2005. naučio je dosta toga. O životu, o sebi, o zemlji u kojoj je živeo i o tome koliko nije umeo da ceni ono što je imao… Ovde ću se zaustaviti i prekinuti da ga procenjujem, opisujem i prepričavam ono što će vam njegove reči same najbolje kasti. Pustiću ga da se vrati u vreme kada je imao 17, kada je išao u školu i kada je umesto kod svoje drugarice, jednog popodneva otišao da se nađe sa strancem, sa kojim se dopisivao dva meseca…

Nije da nisam smeo da se nađem sa njim, upoznavao sam momke i pre. Gay-serbia čet, Krstarica, Mondo čet-preko mobilnog. E baš preko toga. Preko toga sam počeo da se dopisujem sa Markom. Sećam se da mu je nadimak na četu bio „Tuborg“, mada ga je ponekad menjao. Moj je ostajao isti, pa mi se uvek on prvi javljao. Pošto nismo hteli jedan drugome isprva da damo brojeve telefona, niti e-mail adrese, zadovoljavali smo se opisima kao što su visina, težina, boja očiju i kose, i još ponekim detaljima. Nakon dva meseca, naizgled besciljnog, dopisivanja, došao je i dan kada je trebalo da se upoznamo. Najzad se odlučio na taj korak i dao mi svoj broj telefona. Bio sam jako uzbuđen i nestrpljiv. Crn, tamnoput, devetnaest godina, visok, student ekonomije. Po mojim kriterijumima tada se za početak kontakta činilo dovoljnim. Jedva sam čekao da upoznam nekog iole mlađeg, što je u Beogradu, makar u krugovima u kojima sam se ja i nemilice zaticao, bila retkost.

Bio je ponedeljak, čuveni 25.jul. Znao sam da ću svoje planirane aktivnosti morati da otkažem, a ukućane slažem gde idem. U ranac, koji sam uvek nosio sa sobom, sam spakovao samo novčanik, sa dovoljno ali ne previše novca, i film „Loše vaspitanje“, koji sam na lošoj kopiji spremio za drugaricu i mene da odgledamo tog popodneva. Ne znam da li sam se nadao da će ovaj neznanac postati moj dečko ili ću se upustiti u još jednu avanturu, ali sam znao da sam u isto vreme bio srećan, zbunjen, zaintrigiran, jer sam se pitao kako li na osnovu datih opisa izgleda, i uplašen kao i pred svako novo poznanstvo. Pozvao sam taksi, pozdravio se sa majkom i napustio zgradu. Rekao je da me čeka kod Više elektrotehničke škole, i da tu odmah do nje ima kafića u koje možemo sesti i popiti piće. Nisam imao predstavu o tome kako taj kraj izgleda, jer nikada do tada nisam ni bio tamo. Kako je taksimetar otkucavao, samo mi je dodatno podizao tenziju. Bio sam jako blizu mesta gde me je, Marko, kako se inače predstavio, čekao. Kola su se zaustavila, a ja sam isprva malo unezvereno krenuo da gledam kroz prozor. Taksista je pomalo drčno podviknuo aludiravši mi na to da treba da platim. Krenuo sam da mu se izvinjavam i platio mu, nakon čega sam, držeći ranac u levoj ruci, izašao iz vozila. Asfalt je bio prevreo, osećao sam kako mi stopala gore, iako sam bio u sandalama. Prešao sam ulicu i stao kod škole, na dogovoreno mesto, u dogovoreno vreme. Poslao sam mu poruku: „Stigao sam“. Čekao sam nestrpljivo, a potom išao gore-dole, shvativši da niti njega ima niti se pored škole nalazi bilo kakav kafić. Trošna kafana sa pijanicama da, kafić svakako ne. Telefon mi je zapištao. „Stižem za dva minuta. Imam crnu majicu“ , pisalo je u poruci. Nakon nekoliko minuta čekanja na upeklom suncu, uočio sam punijeg, ne mnogo višeg od mene, dečka koji mi se polako približavao. Bio je bled, plavokos, kratko ošišan. I nosio je crnu šuškavu trenerku i crnu majicu. Bio je ružan. Ali isto tako bio je jedino muško stvorenje u crnoj majici koje mi se približavalo, pa nije bilo sumnje da je to Marko. Najzad prišavši, ispružio je ruku i rekao: „Zdravo, ja sam Marko“. Palo mi je na pamet dosta toga da ga pitam, ali sam umesto toga ćutao i gledao unaokolo, vidno razočarano. „Slušaj, vidim da ti se baš i ne dopadam…“, krenuo je da govori. „Ma ne, nije u tome…“, pokušao sam da ga prekinem. „… ali hajde možemo makar kod mene na piće, pa da se ispričamo kad si već došao“, završio je. Kratko sam se u mestu premišljao, a potom onako potpuno naivno, nerazmišljajući, prihvatio ponudu. Išli smo ka tamno žutim, ili su beše bile tamno krem-ne sećam se, zgradama, i kako smo se približavali ulazu napetost je opet krenula da raste. „Možda ipak…“, premišljao sam se da odem. „Ma hajde bre, vidi koliko je stepeni napolju, imam neke sokove gore. Popijemo, popričamo, družimo se malo. Kad ti dosadi ti odeš kući“, govorio je dok me je blago privlačio ka ulazu u zgradu, držeći me za ruku. Bez obzira što ga nisam poznavao, nekako nisam želeo da ga uvredim. Hodnik zgrade je bio jako dug, osećao se na urin. Bilo je polumračno. Zidovi su, koliko sam pod tim okolnostima uspeo da razaznam bili isto tako tamno žućkasti, naborani, španski zidovi zapravo, dok je na većini mesta nedostajalo prekidača za svetlo. Lift je bio uobičajan, kakav se mogao videti u većini beogradskih zgrada. Spolja izrezbaren raznoraznim grafitima, ižvrljan markerima, oljuštene maslinasto zelene boje. Beton u zgradi je bio, logično, leden i prljav, prepun bačenih semenki, žvaka, opušaka i iscepkanih papirića. Ušli smo u lift. Mislim da je pritisnuo dugme za četvri sprat, nisam obratio pažnju. U liftu se osećao miris užeglosti, duvana, starosti kao i zarđalog metala sa vrata. Svetlo je napola bilo ugašeno jer su svetiljke bile polomljene. Kada smo došli na njegov sprat i izašli iz lifta, sve je bilo isto kao i po ulasku u zgradu. Ti isti grozni zidovi, beli plafoni sa paučinom, staro neoprano stepenište… „Ovamo“, povukao me je za rame. Bio je to drugi ili treći stan sa leva od lifta. Otključao je  vrata i zajedno smo ušli. „Da se izujem?“, priupitah. „Ma jok, ionako keva nije čistila“. Stan je bio starinski, ali onako memljiv, prašnjav, neuredan i zapušten. Koračao sam napred kroz uzani hodnik ka dnevnoj sobi i tu zastao. Na plafonu je bio drveni ventilator, kakav se danas retko gde nalazi, koji je bio isključen. Ispred mene, sa desne strane, se nalazio stočić sa malim, belim, od pepela uprljanim, heklanim stoljnjačićem na kom se nalazio sat. Odmah do njega, nalazio se tamno sivi, možda čak i maslinasto zeleni trosed uz koji je odmah bio uglavljen regal. Bele čipkane zavese prekrivale su celu jednu stranu zida gde su bili prozori. Videlo se da stan ima i terasu, jer su se nazirala otvorena vrata. Sa moje desne strane stajao je najobičniji trpezarijski, drveni sto, prekriven prvo plastičnom mušemom, a potom i heklanim stoljnjakom. Zidovi su uglavnom bili prekrečeni u belo ili oblepljeni nekim čudnim, vlagom natopljenim, braonkasto, žućkastim tapetima, osim u kuhinji koja je sva bila u svetlo braon pločicama. Nešto nalik onim kakvim su ljudi imali običaj da oblažu kućne peći. U kuhinji su se nalazili vidno dotrajali šporet i frižider, a okrećući glavu levo desno, ukopan u mestu, spazio sam i nekolicinu ikona koje su se nalazile po stanu. Neke su bile okačene na zid, a neke su stajale po raznoraznim natkasnama i stočićima. Zbog sunca koje se probijalo kroz zavesu videlo se koliko je stan prašnjav jer su se i najsitniji komadići prašine raspršili oko mene. Tepih je bio duž cele sobe, maslinasto zeleni sa crnim, sivim i belim šarama, neočišćen, sa puno mrva i fleka od pića, pretpostavljam. Marko je stajao iza mene i zaključavao vrata, a u isto vreme tipkao je po svom mobilnom telefonu. „Uđi ti unutra, sedi, raskomoti se“, rekao mi je pokazujući rukom na dnevnu sobu a pritom ne skidajući pogled sa svog telefona. Krenuo sam ka trosedu, a on mi je iza leđa dobacio: „Aj samo sačekaj da se presvučem i odmah dolazim“. Seo sam. Skrenuo je u sobu sa desne strane pored ulaznih vrata, a potom se čulo zatvaranje vrata od te iste sobe. Usledila je tišina. Na stolu sam ugledao napola popijenu flašu kisele vode i nedavno sečene kriške hleba. Vrata su se bučno, kao da ih je neko istrgao, otvorila i iz hodnika su izletela dva momka, Marko i još jedan, viši, vidno mršaviji, u crnoj majici bez rukava. Išli su besno ka meni. „Marko, ko je…“. „Ćuti derpe, i nisam ja nikakav Marko“, odbrusio je prebirajući neke stvari po trpezarijskom stolu. „Ali…“, hteo sam da pitam i dobijem neko objašnjenje, počevši i da gestikuliram rukama. „Jel sam ti rekao da umukneš, pička ti materina pederska!“, razdrao se mršaviji tip a potom iza leđa izvadio pištolj. Metalik, poveći. Tu sam, verujem, napola od straha, a u dubini duše verujući da je ipak neka šala u pitanju, krenuo da se smejem. „Pazi klinca, još se semeje…“, gledao je mršaviji u Marka. „Ma mamicu ti tvoju ružnu, fegetsku“, rekao je prislonivši mi pištolj uz slepoočnicu“. U tom trenutku sam shvatio da je sve što mi se dešava stvarno, da nije nikakva igra i da moram da postupam po tuđim pravilima ako mislim da ostanem čitav. Zato sam nepomično sedeo i ćutao. Držao mi je pištolj uperen u glavu oko minut, dok sam ja sve vreme gledao u pod. Psovao je nešto, ali u tom trenutku ništa nije dopiralo do mojih ušiju. Osećao sam samo hladan metal na svojoj koži, koji je u zavisnosti od besa i intenziteta njegovih, verujem, pretnji u govoru uranjao u moju kožu što je dublje mogao. Sve vreme je od besa disao ubrzano. Osetio sam njegov izdah iz nosa, povremeno, jer je bio previše razjaren. „Pusti ga, ’ajde“, obratio mu se dotični Marko. Ubrzo potom, sklonio je pištolj sa moje face. „Hvala“, rekao sam im. „Jel te neko nešto pitao, a?“. „Ne“, odgovorio sam ponizno. „E pa onda ima da ćutiš jer ćeš ovde da pričaš samo kad te jedan od nas dvojice nešto pita“. „Samo sam…“, pokušavao sam da ih urazumim. „Jel te bre neko nešto pitao pederčino mala? Začepi gubicu da ti je ja ne bi začepio i daj taj ranac!“. Dao sam im ranac istog trenutka. Odmah su ga istresli na pod, a iz njega su ispali ključevi od stana, novčanik, kaseta i dva telefona. „Šta je ovo?“, uzeo je kasetu u ruke. „Film“, odgovorio sam. Otvorivši kutiju, prokomentarisao je: „Loše vaspitanje, a?“, zagonetno će Marko. „ Izgleda su te mamica i tatica malo loše vaspitali“, smejao se mršaviji mlatarajući pištoljem. „Sa kim živiš?“, pitali su gotovo u isti glas, dok je krupniji, Marko, držao moje mobilne telefone u ruci. „Sa roditeljima“, odgovorio sam im. „A jel znaju mamica i tatica da se karaš u bulju?“. „Ne“, promrmljao sam. „Ne znaju, a? Ne znaju?“, mršaviji mi je stegnuvši zube opalio šamar u besu. „Pa mamicu ti…“, Marko ga je odmakao od mene. „Ajmo“, reče mršavijem i izrazom lica mu ukaza da opet odu u sobu iz koje su zajedno izašli. Otišli su sa mojim telefonima i nije ih bilo neko vreme. Pet, možda čak i deset minuta. Unezvereno sam gledao po sobi. Nisam mogao da pobegnem, vrata su bila zaključana, a balkon na četvrtom spratu nije baš bio rešenje za skakanje. Znao sam, uz sve to, da nisam smeo ničime da ih isprovociram, već samo da se nadam da će me u jednom trenutku pustiti na miru.U jednom momentu su izašli iz sobe i prišli mi ponovo. „Mamica, tatica, rodbina, drugarčići, pederi, sve je tu. E pa upisali smo brojeve“. Ćutao sam. „Sad ćeš ti nama lepo da kažeš ko je pederčić iz tvog imenika“, reče mršaviji i sede pokraj mene. „Za tog jednog dečka, ili šta ti je već, švalerčić neki smo skontali po porukama“, rekao je Marko. „I za onog gde piše u imeniku gej“, smejući se dobacio je mršaviji. „Aj sad dalje“, insistirao je gurajući mi telefon u ruke sa otvorenim imenikom. „Ali ja ih ne znam puno“, rekao sam mirno. Mršaviji je opet postao agresivniji i uhvatio me za vilicu: „Govori pička ti materina fegetska“. Marko ga je uhvatio za ruku i rekao: „Pusti malog da priča“. „Dobro imaju još dvojica“, rekao sam progutavši knedlu. „Aha, još dvojica. A koja to dvojica majke ti?“, upitao je mršaviji cinično. Izabrao sam nasumično dva kontakta sa kojima se nikada nisam upoznao, iako sam sve vreme znao kakav problem nekome mogu da napravim, pitajući se šta će sa njima posle biti. Morao sam nekako da se izvučem, bio sam kukavica. „A jesi se i sa njima karao?“, ispitivao je neumorno mršaviji. „Nikada ih nisam upoznao“, rekao sam gledajući u stranu. „Nikada ih nisi upoznao, jel? A ovamo si doleteo za tili čas? Koga bre ti retardu mali zajebavaš?“, nastavio je ovog puta Marko agresivnije. „Nisam ih stvarno nikada upoznao. Evo, u redu, ispričaću vam kako i šta, samo me pustite na miru“, kukavički sam krenuo da se branim. Bio sam usplahiren i osećao sam jezu svuda po telu. „Šta bre?“, upita mršaviji. „Reći ću vam gde i na koji način upoznajem tipove“, rekao sam im gledajući ih jednog pa drugog u oči. „Hajde baš da čujem“, reče Marko nadmeno. „Postoji čet na sajtu gay-serbia, preko kog sam upoznao par momaka. Nekada sam odlazio kod njih, nekada su oni dolazili kod mene“, pričao sam im. „I šta, jebo si se sa svima njima?“, arogantno će mršavko. „Nisam, zapravo, ni sa jednim, sa većinom sam samo i pričao“, obrazložio sam gledajući u prazno. „Mališa, ne bi ti dovodio pedere kući da im kuvaš kafu, nemoj da nas farbaš da te ne bi sad ovde nalemali“, opet je krenuo agresivnije Marko. „Sa nekima je bilo nešto više, ali nisam spavao ni sa kim od njih, ne lažem vas“. Sve vreme su se u neverici smejali mojim rečima. „I od kad ti to praktikuješ?“, pitao me je Marko. „Od svoje četrnaeste godine“. Prasnuli su u smeh.  „Jebo te, vidi pederčinu. Od četrnaeste? Alal ti vera majstore!“, razdrao se podruglivo mršaviji. „Karaš ribe?“, upitao me je Marko. „Ne“, odgovorio sam, već uveliko isponižavan celom situacijom. U tom trenutku mršaviji je podivljao, skočio i skinuo majicu sa sebe, i rekao mi unoseći mi se u facu i stiskajući jedva naziruće bicepse:“Ovo ribe vole. Naravno da ih ti ne karaš“, a potom je obukao usku, šarenu majicu, bez rukava i krenuo da mi se pribija nogama uz rame feminizirano pitajući: „Jel sad ličim na pedera, a? Jel bi me muali ovi tvoji?“, smejao se. U tom trenutku Marko je viknuo na njega: „Dosta bre, ne glupiraj se više. Uzmi malom novčanik, valjda ima ličnu kartu“. Uzeo je i videvši u novčaniku oko 2,400 dinara koliko sam imao upita me: „Otkud tebi ovoliki novac?“. „To su mi pare od džeparca“. „Aaaa, od džeparca znači? Mamica i tatica bogatuni“. „Uzeću ti ovo, a ostatak će ti trebati da se vratiš kući kasnije“, stavivši u istom trenu 1,400 dinara u svoj stražnji džep. „Ako je do para, uzmite sve i ova dva telefona, samo me pustite da idem“, očajnički sam pokušavao da izađem iz situacije. Pogledali su me obojica sa blagim osmesima, a onda me je Marko upitao: „A jel znaš ti mali zašto si ovde?“. „Ne“, odgovorio sam iskreno. „Zato što si jedna mala fegetska kurva koja se kara za pare, eto zašto!“, razdrao mi se u lice mršaviji. „Znamo da se baviš prostitucijiom, nemoj da se praviš lud. Mi smo iz 29. novembra, sa odeljenja za maloletničku delikvenciju“, rekao je Marko prislonivši se uz sto. „Molim? Ali to nije tačno!“, i u momentu kada sam opet gestikulirajući, usplahireno pokušavao da se opravdam on mi je pokazao nekakvu legitimaciju, koja je, zbog stanja u kom sam se nalazio u tom trenutku mogla biti i GSP povlastica. Bio sam toliko uplašen i voljan da ih uverim u suprotno da se samo sećam belih okvira i neke sitne fotografije na njoj. „Slušaj, kapiramo da nisi loš klinac, inače bi dobio batine kao onaj od jutros. Samo derpe si, jebi ga!“, govorio je Marko delujući kao da je spustio loptu. „Ma, moramo i njega malo da utabamo“, entuzijastično će ovaj mršaviji. „Smiri se budalo. Nećemo. Nego mali, imamo oba tvoja broja, evo ti telefoni. Nemoj da ti se desi da jedan od njih ili ne daj Bože oba baciš, isključiš ili nam se ne javiš kad te zovemo. Jesi razumeo?“, drčno je na kraju upitao Marko. „Da, razumeo sam“, odgovorih snuždeno. „Ima da se javljaš kad te pozovemo i ima da nam govoriš gde si i da sarađuješ, inače slede batine i popravni dom!“. „Ali zašto?“, pitao sam sad već zbunjeno. „Zašto? Zašto?“, smejao se Marko. „Pa zato što si feget, mala kurva joja se karala okolo i uzimala novac za to. Šta misliš da smo ti poverovali da ti mama i tata daju da nosaš ovoliko para po gradu?“, pojašnjavao je mršaviji. „Ali nisam, i sve i da hoćete ne možete da dokažete, jer niko ne bi mogao to da potvrdi kada se nije ni desilo!“, govorio sam u svoju odbranu. Mršavi će na to: „Ima par tipova koji se ne bi složili, kažu da si uzimao po hiljadarku za pušenje kod njih“. „Koji tipovi?“, blago iznervirano ga pitah. „Ej mali, pa mogu da ti gurnem u džep kesicu bilo čega, pozovem kolege i gotov si. Ideš u dom. A tamo neće biti ovako dobri kao mi prema tebi“, reče Marko. „Budi zahvalan što te nismo pretukli, mada si kao i svaka fegetčina zaslužio, prijavili te i poslali u dom!“, pun sebe će mršaviji dečko. „Samo se ti javljaj i sarađuj sa nama. Sve će onda biti ok!“, uveravao me je Marko. „Da sarađujem?“, začuđeno sam pitao. „Pa da, cinkarićeš nam ko je derpe. Dovedemo ga ovde u stan, ti sa njim kreneš da radiš to što već radiš, a onda kao odeš do sobe i mi dalje preuzimamo“, pojašnjavao je Marko. „Ali, kako ću…“, pokušao sam da sastavim pitanje. „Pederčino, ’oćeš u dom?“, razdraše se obojica. „Ne“, brzopotezno sam odgovorio. „Onda slušaj i ne seri više, a sad pokupi stvari i polazi“, odbrusio je Marko. Kratko su se domunđavali ispred mene. Nisam čuo o čemu jer sam kupio stvari sa poda i razmišljao šta će mi se sledeće desiti, a onda se Marko okrenuo i rekao kako će me ispratiti na autobusku stanicu. Kada sam ustao, kolena su počela da mi se tresu od silnog suzdržavanja. Nikada ranije mi se to nije desilo. Nisam valjda više mogao da izdržim. „Šta se treseš, pičkice?“, pitao je mršaviji okrećući se ka meni, dok ga je Marko držeći ga rukom za rame odvraćao i nastavio da mu priča nešto. Stajao sam na sred dnevne sobe, tačno ispod tog drvenog ventilatora, nakon gotovo dva sata torture. „Hoćeš li više prestati da se treseš, mamu ti jebem?“, iznervirano će Marko. „Izvinite, ne mogu da se kontrolišem“. Onda me je snažno povukao za ruku, sproveo kroz hodnik i izbacio iz stana. Ovaj drugi je ostao u stanu i ušao u drugu sobu u kojoj se nalazio kada sam ušao u stan. „Pozovi lift“, rekao mi je dok je zaključavao bravu na vratima. U liftu je sve vreme gledao u mene svojim prozirno plavim, ledenim očima. Ćutao je. I ja sam ćutao. Onda je gledao malo u levo, malo u desno. Najzad, lift se zaustavio i izašli smo napolje. Koračali smo ka autobuskoj stnici ubrzanim korakom. „Znaš koji bus hvataš?“, pitao je. „Mislim da da“. Čim smo stigli na stanicu pojavio se neki autobus. Nisam bio siguran ni koji je broj, niti kuda ide. Ušao sam, seo do prozora i tek onda ceo počeo da se tresem. On me je gledao sa ulice, sa rukama prekrštenim iza leđa. Bilo je već skoro pola četiri, ali nisam mogao da idem kući. Sišao sam kod Hrama i odatle se izgubio u pravcu grada. Hodajući sam zapinjao o žardinjere, rupe u asfaltu, udarao o ramena prolaznika. Sve vreme sam ponižen gledao u pod. Oko pola 8 sam odlučio da se vratim kući. Otključao sam vrata i po ulasku mama me je pitala: „Gde si bio?“. „Šetao sam“, rekoh joj, odlazeći u svoju sobu. „Ceo dan?“, pitala je zbunjeno. „Ceo dan mama, ceo dan“. Ušao sam u sobu, sklupčao se na krevet i tek tada dozvolio sebi da ispoljim svoj strah na pravi način. Počeo sam da plačem poput malog deteta, tek tada shvatajući šta mi se desilo tog dana. Nakon nekog vremena sam ustao, izašao iz sobe i rekao majci: „Večeras ću ranije otići na spavanje, sada idem da se istuširam“. Ušao sam u kupatilo i gledao svoju od suza oteklu facu u ogledalu. Gadio sam se sam sebi, osećao sam se tako prljavo. I tako sam se tuširao, i tuširao, trljajući kožu sve jače i ječe, grebući se od besa i nemoći po rukama, grudima po grlu, faci…

Te večeri, konačno sam uspeo da upoznam tog dečaka malo bolje. Sve te godine našeg poznanstva nije mi dozvoljavao da mu se približim, da shvatim kakav je u suštini. Njegov gotovo bezbrižan život za koji su većinski njegovi roditelji bili zaslužni, bio je gotov. Izašao je iz kade, priseća se, i krenuo da se briše peškirom tako jako. Da struže kožu, ne bi li sprao svu tu prljavštinu sa sebe. Otvorio je vrata od kupatila svestan činjenice da više nije dete i da više ne može da veruje ljudima kao što je to obično činio. Shvatio je takođe, da više neće biti bezbrižan. Onda je prišao krevetu nag i crven od vrele vode kojom je spirao sa sebe taj 25.jul, iako je to bilo nemoguće. Obojica smo shvatili da je tog dana naglo porastao, dosta sazreo i da mu se život u potpunosti promenio. Dogovorili smo se da se više nikada nećemo razdvajati. Zahvalan sam mu na tome šta je učinio za mene i na tome što je i dan danas moj najbolji prijatelj, kao i ja njegov.