Volim te Srbijo, ali sebe volim više

Srbija je zemlja iz koje se odlazi. Ovde su kosmopolite odavno poistovetili sa izdajnicima, džentlmene sa papučarima, inteligentne sa štreberima, perspektivne sa uobraženima. Onda su nacionalisti, seksisti, glupaci i propaliteti dobili prostora da sebe zovu patriotama, a država samim tim postala tesna za one duhom široke, zagušljiva za one širokogrude, mračna za one prozorljive. Tužno je kada svane dan u kom ti glad nadjača ljubav prema domovini, kad ti promaja koja duva kroz novčanik otvori kućna vrata a pasoš se pretvori u kartu u jednom pravcu.

Kontradiktorno zvuči ali iz Srbije se odlazi jer je voliš. Ovde se ne ostaje jer propadaš, a više ćeš joj značiti ako uspeš. Ovo razumeju oni koji su bili gladni za vreme inflacije, koji su sa neizvesnošću čekali nasilno odvedene očeve na ratišta, koji su spavali po atomskim skloništima tokom bombardovanja, koji su protestvovali i dizali revolucije, a istovremeno završavali fakultete u rokovima da…

View original post 390 more words

Velike pakosti malih ljudi

FDU

Obično kažu da se pametni i ispunjeni ljudi ne osvrću na loše stvari, i to je verovatno tačno. Postoji i razlog za to – previše je dobrih stvari na putu ispred svakoga od nas da bismo se zamajavali onime što ne možemo promeniti.

Ipak, nakon više od godinu dana ćutnje odlučio sam da stavim tačku na jednu vrlo bolnu priču u mom životu koja zaista može da posluži kao nauk drugim ljudima, naročito studentima Fakulteta dramskih umetnosti, koji sam i ja svojevremeno studirao.

Nikada u životu nisam imao toliko problema samo zbog toga što sam iznosio svoje mišljenje, ili još apsurdnije – govorio istinu, nego tokom godina dok sam studirao na katedri za Filmsku i televizijsku produkciju na FDU.

Pre par godina sam objavio “sporni” blog o održavanju “za nabosti” događaja u filmskom studiju na fakultetu, u kom je takođe bilo pomena o rang listi ljudi koji su bili na budžetu pa preko noći sa iste spali. Među njima sam bio i ja, premda se na kraju sve razrešilo, ali ne zato što se iko sa fakulteta potrudio da razreši problem, već zato što se par nas pobunilo. Inače to tako funkcioniše na FDU – studenti ne znaju svoja prava, dobar deo profesora maše Statutom kao zapetom puškom i u tom strahu da im se nešto ne desi, prinuđeni su da slede instrukcije svojih, bar bi trebalo, edukatora. Nekada je u pitanju i linija manjeg otpora.

Međutim, profesori na katedri za Filmsku i televizijsku produkciju često zaboravljaju da postoji i Zakon o visokom obrazovanju, za koji se prave da se ne odnosi na ovu obrazovnu ustanovu. Statut je takođe selektivno primenljiv u zavisnosti od toga koliko se od pojedinca može profitirati ili ne. Iako studirate umetnički fakultet nemojte se zavaravati da imate ikakve kreativne slobode, a kamo li slobodu govora. Jer ako se požalite na rad bilo koga na fakultetu vas treba da bude sramota, vi ćete na kraju izvući deblji kraj pa se još i pravdati za to što ste se, avaj, drznuli da išta kažete.

Zašto je to tako, pitate se? Odgovor je vrlo jasan – katedra za Filmsku i televizijsku produkciju nema ni osposobljen akademski kadar (osim nekih), ali pre svega materija koja se predaje je zastarela. Maslovljevu hijerarhiju potreba kao i istoriju menadžmenta ćete sanjati zbog količine ponavljanja za četiri godine. Što se filma tiče – znaćete koliko je koštala bioskopska ulaznica iz 1982. i kako glasi Zakon o uređenju prometa filmova iz 1931. i ponešto aktuelno o broju gledalaca u bioskopima zahvaljujući podacima iz Filmskog centra Srbije.

Neću lagati, tu i tamo postoje i zanimljivi praktični zadaci kakav je rad na sitkomu. Pomenuvši to, uvešću glavnog aktera u priču, profesora mr Gorana Pekovića, šefa katedre za FTV produkciju. Naš sukob datira od pre četiri godine kada sam se drznuo da napišem taj blog, koji je dotični čitao studentima na predavanju i izjavio kako sam ja “pokazao svoje pravo lice”, potom se blog štampao i delio na fakultetu kao nekakav propagandni materijal, samo u kontra svrhe – da se pokaže kako je Viktor Vilotijević jedan nezahvalni drznik, jer se, kako je profesor Peković često isticao – “meni činilo jako puno i uvek izlazilo u susret”. Evo, ja bih i danas voleo da znam na koji način je to činjeno i po čemu sam ja to bio privilegovan u odnosu na druge, pa da se ipak zahvalim čoveku propisno. Ako se aludira na potencijalno tolerisanje nepoznavanja materije na usmenim ispitima, to je bar vrlo lako objašnjivo – vi kao studenti i nemate šta da učite iz matičnih predmeta. Zapravo, napamet bubate gomilu trivije koja je apsolutno bespotrebna i to svi znaju. Za većinu ispita imate SKRIPTA. Ne skriptu, već padežno nepromenljivu SKRIPTA sa hrpom teksta koji se ne tiče materije koju navodno izučavate. Doduše, kod profesora Pekovića jeste bilo par korisnih segmenata vezanih za menadžment i ne može se osporiti da materiju vrlo dobro poznaje, ali nažalost ništa vredno razvlačenja na četiri godine studija a ponajmanje ne snebivanja ako avaj ne znate od a do š da kažete šta je harizmatski tip menadžera. Ispiti su se nekada odlagali, ali se avaj po Statutu (Svetom pismu FDU) matični ispit sme polagati samo jednom, što je potpuni apsurd. Mi nemamo takav sistem studija koji dozvoljava kombinovan pristup kada je polaganje ispita u pitanju. To je Statutom naravno definisano drugačije, ali opet, ako se držimo ovog deformisanog bolonjskog sistema onda znači da se SVI ispiti mogu polagati u svim rokovima, ali ne možete upisati narednu godinu ako ne položite matične ispite. Stvar je vrlo jasna, ali se ipak od nečega morao napraviti problem, jer je avaj milicija rešila da trenira strogoću.

I tako je gospodin Peković dobio naš klasni scenario za sitkom koji njemu iz nekog razloga nije bio dovoljno dobar, ali baš nije znao da definiše zbog čega. Brže bolje se dohvatio ubacivanja svojih replika i šala (koje ama baš nikome sem njemu nisu bile smešne, štaviše bile su sramotne i uvredljive kao i njegov generalni stav prema studentima) i očekivao je da se mi tako jednoglasno složimo sa njim. To se naravno nije desilo i dvogodišnji “rat” s klasom je počeo.

Obezbedili smo nameštaj za snimanje i odgovorno lice je trebalo da potpiše ugovor sa kućom nameštaja u slučaju da dođe do oštećenja istog. Vrednost je bila oko 3,000 eura, ali se time dao opremiti kompletan stan koji smo u studiju izgradili. Profesor je to vrlo grubo odbio, te sam ja preuzeo odgovornost na sebe i potpisao. Iako je sve kasnije ispalo u redu a sitkom izgledao (i i dalje izgleda) bolje od svih prethodnih, pa i onih koji su usledili, klasno smo dobili prekor, ali je akcenat opet bio na mojoj drskosti.

Međutim, nevolji tu nije bio kraj. Bližio se kraj treće godine i ispalo je da ja imam toliko izostanaka iz Filmske produkcije da se, ako je suditi po profesoru Pekoviću nisam ni pojavljivao na fakultetu. To svakako nije bilo tačno, a nisam ni bio jedini sa tim problemom. Ali pošto su mi otac i majka univerzitetski profesori i ne poseduju recimo firme za rentu rasvete ili video opreme, onda sam ipak bio na malo nižoj hijerarhijskoj lestvici. Banalno rečeno – to dođe kao kada se pred sudom za isti zločin nađu Svetlana Ražnatović i običan smrtnik. Možda je analogija smešna, ali je poenta jasna. Veće je zasedalo i došlo se do zaključka da drski Vilotijević treba da obnavlja godinu, jerbo ima preko 20% izostanaka. Međutim, to danas može biti i 50% jer se nikako nije dalo zaključiti šta se obračunava – predavanja, vežbe ili oba. Odgovori su varirali, ali je jedno bilo tačno – profesor Radenko Ranković je držao i jedno i drugo i nikakva razlika između vežbi i predavanja nije postojala. Pardon, gledanje filmova su bile vežbe. Na listi predmeta piše da njegova supruga Ana Daleore drži vežbe, što nije tačno – makar ne u praksi. Ne želim da ovo ispadne kao da išta imam protiv profesora Rankovića ili profesorke Daleore, jer su oni ispali kolateralna šteta u ovoj celoj priči. Zašto jedno piše a nešto sasvim drugo se dešava u realnosti se ni danas ne zna, kao ni zašto je procenat mojih izostanaka varirao iz sednice u sednicu. Na kraju je ispalo da će mi godina biti zamrznuta zbog jednog predmeta, i vrlo jasno mi je dato do znanja da je veće to jednoglasno izglasalo.

To jednoglasno znači sledeće – profesor Peković kaže ono što želi a svi se bespogovorno slože sa njim. Svako normalan bi pomislio čega li se to svi oni boje kada je u pitanju ovaj čovek? Deluje kao da zna neke jezive tajne o njima pa ne smeju ništa protiv njegove volje. Moguće, ali manje verovatno. Gospodin Peković je član saveta RRA, te ga ja od milja zovem Amon RRA, jer zaista na FDU on vam dođe vrhunsko božanstvo. Kako je Nemcima Merkelova, kao kancelarka bitnija od predsednika, tako je i Goran Peković na FDU bitniji i od dekana i od bilo kog zakona. Nije neka tajna da kolegama namiče poslove, a o tome koliko mu isti nisu lojalni govori i činjenica da tu i tamo to i priznaju. Ono što je ipak fascinantno je da gospodina Pekovića niko sa kime sam ja razgovarao na FDU, od nastavno-naučnog osoblja, preko studenata pa do ostatka zaposlenih ne voli. I nije bitno da li ga iko voli ili ne, jer on nije zbog toga zaposlen. Ali jeste zabrinjavajuće da ga niko ne poštuje, jer će se svi složiti da je loš čovek. Na svom primeru ja sam to najbolje osetio.

Zamrznutu godinu sam teško podneo ponajviše zato što sam imao privatnih problema sa kojima su kolege bile upoznate, pa i profesori, mada sam se trudio da sve obavljam kako dolikuje. Već šest godina se borim sa bipolarnim poremećajem ličnosti i na veliku žalost uzimam dosta lekova, između ostalog antidepresiva. Na proleće 2012. sam prošao kroz nekoliko velikih kriza i u par navrata psihofizički bio onesposobljen da dolazim na nastavu (ili bilo gde drugo). Opet, trudio sam se da to zamaskiram jer me je na izvestan način bilo sramota onoga kroz šta prolazim. Bilo je dana kada sam dolazio na fakultet na tri do četiri puta većoj dozi antidepresiva ili pak sedativa, samo da bih mogao da funkcionišem.

U te moje brojno varirajuće izostanke su spadali i dani kada sam boravio kod psihijatra, nekada i na drugim vrstama terapija jer se depresija odrazila i na moje fizičko zdravlje u par navrata.

Na moju molbu da se razmotri da me ipak puste da prođem godinu kategorički sam odbijen i pored svega što je priloženo od strane mog doktora. Takođe, nikada nisam dobio napismeno koliko časova po silabusu imamo, i niko to nije mogao da sračuna kada sam otišao sam da proverim jer su bili “zbunjeni” da li se računaju vežbe i predavanja ili odvojeno.

Prišao sam profesoru Pekoviću nakon poslednje sednice da ga zamolim da još jednom razmisli da li može da promeni odluku, na šta mi je on rekao: “Svoju bolest i komplekse lečite van FDU”, zalupio vrata svog automobila i otišao.

Ta zamrznuta godina se razvukla i došla je jesen 2013. kada je trebalo još samo ispit kod profesora Pekovića da polažem ne bih li upisao četvrtu godinu, jer sam nakon ponovnog slušanja Filmske produkcije kod profesora Rankovića položio sporni ispit.

Televizijsku produkciju kod profesora Pekovića sam polagao dva puta. Izašlo mi se u susret, kako je on to rekao, a potom istakao – što nikad nikome nije činjeno, ali se za mene imalo razumevanja zbog mog “stanja”. Zanimljivo je da nisam imao studente svedoke ni na jednom od dva pokušaja polaganja ispita.

Prvog puta mi je rečeno da ništa ne znam iz knjige već iz života. Neke stvari je nemoguće znati iz života u mom slučaju jer me materija kakva je menadžment nije zanimala, no prihvatih to. Odgovarao sam punih 45 minuta da bi mi bilo rečeno da to nije dovoljno ni za šest, ali da će razmisliti da li da mi pruži jednu priliku.

Drugi put sam takođe ostao dugo, samo mi je ovog puta na svaki odgovor bilo rečeno: “Odgovor Vam je bio u poglavlju npr. 4.2. , vidi se da ga niste pročitali”. Ili – “To je načelno tačno, ali nedovoljno konkretno”. Zapravo, nije bilo moguće napraviti nauku od nečega što to naprosto nije. Ne možete davati ni preterano kompleksne odgovore na vrlo jasna i konkretna pitanja. Takođe, ne možete ni poreći ako pak nešto znate mimo te njegove knjige, koja ispade bitna koliko Stari i Novi zavet zajedno. Na kraju odgovaranja, profesor je uzeo moj indeks, a potom i olovku, navodno krenuo da upiše ocenu, a onda rekao – “Kolega, ipak ne mogu da Vas pustim da prođete”.

I tako ja opet nisam znao ni za šesticu. Mora da sam precenio svoj intelekt i sposobnosti. Pitao sam pritom da li to znači da ponovo treba da pauziram godinu, na šta je on odgovorio – “Konsultujte Statut, ja nisam pravnik”.

Bio sam vidno uznemiren, ali sam ovog puta rekao da se već niz godina osećam konstantno šikanirano i vređano od strane njega, čemu su moje kolege svedočile u nekoliko navrata. Nisam bio nekulturan, ali sam rekao šta mislim. I naravno, rekao sam da je jasno da sve ovo radi namerno i da je njegova sujeta i želja za osvetom za male stvari jača od profesionalnog poziva. I tu sam bio u pravu. Najgora stvar koju možete da uradite jeste da se sa njime ne složite ili kažete da njegova ideja nije dobra, ili da biste pak nešto menjali.

O tome koliko je profesor s jedne strane mizogin govore i jako ružne šale koje pravi na račun ženske populacije (ima istoriju sukoba sa mnogim bivšim koleginicama upravo zbog ovoga). Sa druge strane način na koji se ophodi prema koleginicama bi se u bilo kojoj normalnoj zemlji vrlo jasno klasifikovao kao seksualno uznemiravanje. To da se o njegovim privatnim aferama sa zaposlenima itekako zna i da o neprofesionalizmu koji iz toga proističe svi govore, nema potrebe posebno isticati. Sramno je, a i ne zanima me.

Po izlasku iz učionice nakon poslednjeg odgovaranja profesor mi je rekao sledeće “Na šta tebi liči ovaj fakultet? Ko si ti da se ovako obraćaš i pišeš tu svašta šta ti padne na pamet?” (aluzija je bila na blog od pre par godina). Iako sam želeo da odgovorim dosta toga, progutao sam ono što sam mislio.

Sutradan sam započeo proces ispisivanja i odlučio da se bez razmišljanja prebacim na Akademiju umetnosti, gde sam docnije diplomirao. Dva dana kasnije vidno nasmejan (za razliku od oštrog tona i namrštenosti prilikom mog odgovaranja) u društvu dve plave devojke (nisam siguran ko su, ali verovatno neke od njegovih miljenica koje je zaposlio na nekoj od televizija) uneo mi se u facu i rekao: “Dobar dan Viktore! Kako ste?”. Osmeh je svakako bio podrugljiv, a to nije bila retkost sa ovim čovekom.

Ja sam zastao i odgovorio: “Dobro. A sada bih Vas nakon svega zamolio da mi se više ne obraćate”. Drsko? Možda. Ali svakako moje pravo da to uradim nakon gomile uvreda i svega što je učinjeno. U svakom slučaju odabir reči nije bio neprikladan, samo se profesoru nije dopalo da mu iko ruši autoritet (koji on inače misli da uživa, ali ga zapravo nema), a naročito pred dve gospođice kod kojih se bezuspešno trudi da ostavi utisak uspešnog profesora i biznismena.

Prošao je par koraka i prodrao se jednoj od njih dve upirući prstom u mene: “Vidi ga kako je samo bezobrazan! Besramnik!”, nakon čega je furiozno sišao u bife fakulteta. Bio je to jedan od poslednjih puta da sam ga video.

Kada je došlo vreme da ovog proleća tražim pisma preporuka za nastavak studija u Americi u koju sam se svakako selio, doživeo sam šok. Pitao sam profesora Dautovića i Rankovića za uslugu, ali odgovori su bili više nego zanimljivi. Profesor Dautović je bio iskren i rekao – “Ja bih, ali ne mogu. Peka ne da”. Pitao sam zašto, na šta je profesor takođe iskreno rekao: “Pa bilo je dosta toga. Rekao je na sednici da ti je to vid kazne… Nemoj da se ljutiš, idi svojim putem, znam da ćeš se snaći”. Nikada se nisam naljutio, pa i da je samo rekao da ne želi da mi napiše pismo preporuke. To je njegovo legitimno pravo. Ali da šef katedre zaposlenima brani da pišu pisma preporuke, to još nigde nisam čuo. To bi čak moglo biti krivično delo da živimo u državi u kojoj se zakoni poštuju. Na svu sreću više ne živim u Srbiji.

Profesor Ranković je isprva prihvatio ali me je sutradan zvao da mi se izvini i kaže kako ipak ne može jer je opet, citiram: “Peka zabranio”. I njemu je bilo krivo, te je čak rekao da će se, eto, iskupiti ako ikako može, ali pismo ne može da mi napiše. Profesor Ranković je vrlo verovatno i najdobronamernija osoba na toj katedri i znao sam da ni on kao ni ostali ne smeju ništa što se “Peki” (kako ga kolege zovu) ne svidi.

To je, složićete se, žalosno jer svaki profesor ima autonomiju da napiše pismo preporuke ili ne, a šef katedre sa time nema apsolutno ništa. Još tužnije je bilo kada sam išao da tražim memorandume i kada sam upitan “A šta će ti?”, kao da sam došao da opljačkam banku. Čak je i to bio problem – parče papira na kom bi mi drugi profesori odštampali i potpisali pismo preporuke.

I evo, par meseci kasnije, ja sam se iz Amerike nakon prvog semestra vratio da posetim porodicu i vidim se sa par bliskih ljudi, što je u izvesnoj meri prijalo. Video sam se i sa svojom najboljom prijateljicom, koja je masterirala na UCL-u sa najboljim radom na katedri. Ko ne zna šta je UCL, trebalo bi makar da zna da je to trećerangirani evropski univerzitet po Šangajskoj listi iz 2013. dok sada zauzima drugu poziciju. Toj istoj devojci, profesor Peković je rekao, nakon što je primljena na pomenutu ustanovu – “Pa dobro, imali smo mi kolega koji su završavali napolju pa se vraćali”.

Kao što se da videti, ni vrhovno božanstvo, ovaj šef katedre, Goran Peković (Amon RRA) nije uspeo u jednoj vrlo malicioznoj i prizemnoj želji da mi onemogući odlazak iz zemlje, a moja prijateljica koju je pored mene redovno obezvređivao je najverovatnije jedan od najuspešnijih studenata koje je FDU ikada iznedrio. Ako ne ikada, makar u poslednjih dvadeset godina.

Zašto sam sve ovo napisao? Ako ste iole pametni, kreativni i želite da vas neko vrednuje kao intelektualce i osobe pre svega, zaobiđite ovaj smer na FDU. Poštedite sebe muke, zaobiđite ovaj fakultet u potpunosti. Ništa nećete naučiti, potrošićete dragoceno vreme, a ako se i po čemu dobrom ističete – bićete obezvređeni i marginalizovani. Ako ste pak mislili da kao slobodna osoba i student imate pravo na slobodan govor – nemate. Možda ćete i reći to što ste hteli, ali će vas sujeta malog čoveka, koji je doduše fizički poprilično krupan, sa egom koji se nijednom skalom ne da izmeriti, stići i nauditi vam. Nisam jedina žrtva.

Jer, dok on prima dve plate za jedan posao koji obavlja loše i drugi koji ne obavlja uopšte, vi ste ostavljeni na milost i nemilost njegove vrlo prizemne pakosti. Na kraju dana treba i njega razumeti. Kada vas malo ko voli a gotovo niko ne poštuje i kada znate da će život biti surov prema vama nakon što funkcije koje vršite preuzme neko drugi, ostaje vam samo da budete zli, jer za bolje i ne znate. Ali dok ste u mogućnosti – vladajte tim svojim majušnim svetom ispunjenim poltronima koji će vas već sutra prodati za “tezgu” na nekoj od televizija.

Nama koji ipak ne volimo nepravdu i koji koračamo punih pluća ovim svetom, pa makar i imali dijagnoze koje naši profesori ismevaju, možemo mirno da spavamo noću, jer možda i jesmo psihički bolesnici, ali ipak nismo zli ljudi. No, prisećam se sada, profesor Peković je voleo da završi neka od svojih predavanja rečenicom: “Najbitnije je da ste dobri ljudi”. Kada se uzme u obzir od koga savet dolazi, pojam dobrog čoveka postaje još više relativan.

Eto, da nisam studirao FDU, ne bih znao da smo politeisti, i da na tom fakultetu slavimo i Isusa Hrista i Amona RRA. Isus je postao irelevantan, jer se ljudi više plaše ovozemaljskih bogova, ma kakvi oni bili.

Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam?

Ovo što ćete sada pročitati jeste uznemirujuća priča o sedamnaestogodišnjem dečaku, koga nekada i nisam tako dobro poznavao, naročito tog 25.jula 2005. godine kada sam bio u mogućnosti da mu pomognem. Bio je veseo, detinjast, katkad ozbiljan, poletan, uspešan za svoje godine i druželjubiv. Takođe, bio je prokleta pederčina. Mali, naivni peder, željan novih iskustava, i dalje pubertetlija. Nisam umeo da mu objasnim da to što veruje tek tako nekom neznancu može jednom da ga košta i života, jer dečak je uživao u tome da flertuje sa nepoznatima i da se ljubi sa strancima. Priznao mi je kasnije da mu nije uvek bilo lepo i da ga nije uvek činilo srećnim, ali ga je na jedan specifičan način činin uzbuđivalo. To su te godine, valjda. U skorašnjem razgovoru, po ne znam koji put sam ga pitao: „Zar te nije bilo strah da ideš kod drugih ljudi ili da dovodiš te iste ljude kod sebe kući?“. Rekao je da nije razmišljao o tome da mu mogu nauditi. Ja sam, poznajući ga danas nešto bolje, verovao u tu njegovu nestašnu ali i nevinu prirodu. Bio je glupi klinac, pederčić, u potrazi za sebi sličnima, kao neka životinja u potrazi za odbeglim čoporom. Tog 25.jula 2005. naučio je dosta toga. O životu, o sebi, o zemlji u kojoj je živeo i o tome koliko nije umeo da ceni ono što je imao… Ovde ću se zaustaviti i prekinuti da ga procenjujem, opisujem i prepričavam ono što će vam njegove reči same najbolje kasti. Pustiću ga da se vrati u vreme kada je imao 17, kada je išao u školu i kada je umesto kod svoje drugarice, jednog popodneva otišao da se nađe sa strancem, sa kojim se dopisivao dva meseca…

Nije da nisam smeo da se nađem sa njim, upoznavao sam momke i pre. Gay-serbia čet, Krstarica, Mondo čet-preko mobilnog. E baš preko toga. Preko toga sam počeo da se dopisujem sa Markom. Sećam se da mu je nadimak na četu bio „Tuborg“, mada ga je ponekad menjao. Moj je ostajao isti, pa mi se uvek on prvi javljao. Pošto nismo hteli jedan drugome isprva da damo brojeve telefona, niti e-mail adrese, zadovoljavali smo se opisima kao što su visina, težina, boja očiju i kose, i još ponekim detaljima. Nakon dva meseca, naizgled besciljnog, dopisivanja, došao je i dan kada je trebalo da se upoznamo. Najzad se odlučio na taj korak i dao mi svoj broj telefona. Bio sam jako uzbuđen i nestrpljiv. Crn, tamnoput, devetnaest godina, visok, student ekonomije. Po mojim kriterijumima tada se za početak kontakta činilo dovoljnim. Jedva sam čekao da upoznam nekog iole mlađeg, što je u Beogradu, makar u krugovima u kojima sam se ja i nemilice zaticao, bila retkost.

Bio je ponedeljak, čuveni 25.jul. Znao sam da ću svoje planirane aktivnosti morati da otkažem, a ukućane slažem gde idem. U ranac, koji sam uvek nosio sa sobom, sam spakovao samo novčanik, sa dovoljno ali ne previše novca, i film „Loše vaspitanje“, koji sam na lošoj kopiji spremio za drugaricu i mene da odgledamo tog popodneva. Ne znam da li sam se nadao da će ovaj neznanac postati moj dečko ili ću se upustiti u još jednu avanturu, ali sam znao da sam u isto vreme bio srećan, zbunjen, zaintrigiran, jer sam se pitao kako li na osnovu datih opisa izgleda, i uplašen kao i pred svako novo poznanstvo. Pozvao sam taksi, pozdravio se sa majkom i napustio zgradu. Rekao je da me čeka kod Više elektrotehničke škole, i da tu odmah do nje ima kafića u koje možemo sesti i popiti piće. Nisam imao predstavu o tome kako taj kraj izgleda, jer nikada do tada nisam ni bio tamo. Kako je taksimetar otkucavao, samo mi je dodatno podizao tenziju. Bio sam jako blizu mesta gde me je, Marko, kako se inače predstavio, čekao. Kola su se zaustavila, a ja sam isprva malo unezvereno krenuo da gledam kroz prozor. Taksista je pomalo drčno podviknuo aludiravši mi na to da treba da platim. Krenuo sam da mu se izvinjavam i platio mu, nakon čega sam, držeći ranac u levoj ruci, izašao iz vozila. Asfalt je bio prevreo, osećao sam kako mi stopala gore, iako sam bio u sandalama. Prešao sam ulicu i stao kod škole, na dogovoreno mesto, u dogovoreno vreme. Poslao sam mu poruku: „Stigao sam“. Čekao sam nestrpljivo, a potom išao gore-dole, shvativši da niti njega ima niti se pored škole nalazi bilo kakav kafić. Trošna kafana sa pijanicama da, kafić svakako ne. Telefon mi je zapištao. „Stižem za dva minuta. Imam crnu majicu“ , pisalo je u poruci. Nakon nekoliko minuta čekanja na upeklom suncu, uočio sam punijeg, ne mnogo višeg od mene, dečka koji mi se polako približavao. Bio je bled, plavokos, kratko ošišan. I nosio je crnu šuškavu trenerku i crnu majicu. Bio je ružan. Ali isto tako bio je jedino muško stvorenje u crnoj majici koje mi se približavalo, pa nije bilo sumnje da je to Marko. Najzad prišavši, ispružio je ruku i rekao: „Zdravo, ja sam Marko“. Palo mi je na pamet dosta toga da ga pitam, ali sam umesto toga ćutao i gledao unaokolo, vidno razočarano. „Slušaj, vidim da ti se baš i ne dopadam…“, krenuo je da govori. „Ma ne, nije u tome…“, pokušao sam da ga prekinem. „… ali hajde možemo makar kod mene na piće, pa da se ispričamo kad si već došao“, završio je. Kratko sam se u mestu premišljao, a potom onako potpuno naivno, nerazmišljajući, prihvatio ponudu. Išli smo ka tamno žutim, ili su beše bile tamno krem-ne sećam se, zgradama, i kako smo se približavali ulazu napetost je opet krenula da raste. „Možda ipak…“, premišljao sam se da odem. „Ma hajde bre, vidi koliko je stepeni napolju, imam neke sokove gore. Popijemo, popričamo, družimo se malo. Kad ti dosadi ti odeš kući“, govorio je dok me je blago privlačio ka ulazu u zgradu, držeći me za ruku. Bez obzira što ga nisam poznavao, nekako nisam želeo da ga uvredim. Hodnik zgrade je bio jako dug, osećao se na urin. Bilo je polumračno. Zidovi su, koliko sam pod tim okolnostima uspeo da razaznam bili isto tako tamno žućkasti, naborani, španski zidovi zapravo, dok je na većini mesta nedostajalo prekidača za svetlo. Lift je bio uobičajan, kakav se mogao videti u većini beogradskih zgrada. Spolja izrezbaren raznoraznim grafitima, ižvrljan markerima, oljuštene maslinasto zelene boje. Beton u zgradi je bio, logično, leden i prljav, prepun bačenih semenki, žvaka, opušaka i iscepkanih papirića. Ušli smo u lift. Mislim da je pritisnuo dugme za četvri sprat, nisam obratio pažnju. U liftu se osećao miris užeglosti, duvana, starosti kao i zarđalog metala sa vrata. Svetlo je napola bilo ugašeno jer su svetiljke bile polomljene. Kada smo došli na njegov sprat i izašli iz lifta, sve je bilo isto kao i po ulasku u zgradu. Ti isti grozni zidovi, beli plafoni sa paučinom, staro neoprano stepenište… „Ovamo“, povukao me je za rame. Bio je to drugi ili treći stan sa leva od lifta. Otključao je  vrata i zajedno smo ušli. „Da se izujem?“, priupitah. „Ma jok, ionako keva nije čistila“. Stan je bio starinski, ali onako memljiv, prašnjav, neuredan i zapušten. Koračao sam napred kroz uzani hodnik ka dnevnoj sobi i tu zastao. Na plafonu je bio drveni ventilator, kakav se danas retko gde nalazi, koji je bio isključen. Ispred mene, sa desne strane, se nalazio stočić sa malim, belim, od pepela uprljanim, heklanim stoljnjačićem na kom se nalazio sat. Odmah do njega, nalazio se tamno sivi, možda čak i maslinasto zeleni trosed uz koji je odmah bio uglavljen regal. Bele čipkane zavese prekrivale su celu jednu stranu zida gde su bili prozori. Videlo se da stan ima i terasu, jer su se nazirala otvorena vrata. Sa moje desne strane stajao je najobičniji trpezarijski, drveni sto, prekriven prvo plastičnom mušemom, a potom i heklanim stoljnjakom. Zidovi su uglavnom bili prekrečeni u belo ili oblepljeni nekim čudnim, vlagom natopljenim, braonkasto, žućkastim tapetima, osim u kuhinji koja je sva bila u svetlo braon pločicama. Nešto nalik onim kakvim su ljudi imali običaj da oblažu kućne peći. U kuhinji su se nalazili vidno dotrajali šporet i frižider, a okrećući glavu levo desno, ukopan u mestu, spazio sam i nekolicinu ikona koje su se nalazile po stanu. Neke su bile okačene na zid, a neke su stajale po raznoraznim natkasnama i stočićima. Zbog sunca koje se probijalo kroz zavesu videlo se koliko je stan prašnjav jer su se i najsitniji komadići prašine raspršili oko mene. Tepih je bio duž cele sobe, maslinasto zeleni sa crnim, sivim i belim šarama, neočišćen, sa puno mrva i fleka od pića, pretpostavljam. Marko je stajao iza mene i zaključavao vrata, a u isto vreme tipkao je po svom mobilnom telefonu. „Uđi ti unutra, sedi, raskomoti se“, rekao mi je pokazujući rukom na dnevnu sobu a pritom ne skidajući pogled sa svog telefona. Krenuo sam ka trosedu, a on mi je iza leđa dobacio: „Aj samo sačekaj da se presvučem i odmah dolazim“. Seo sam. Skrenuo je u sobu sa desne strane pored ulaznih vrata, a potom se čulo zatvaranje vrata od te iste sobe. Usledila je tišina. Na stolu sam ugledao napola popijenu flašu kisele vode i nedavno sečene kriške hleba. Vrata su se bučno, kao da ih je neko istrgao, otvorila i iz hodnika su izletela dva momka, Marko i još jedan, viši, vidno mršaviji, u crnoj majici bez rukava. Išli su besno ka meni. „Marko, ko je…“. „Ćuti derpe, i nisam ja nikakav Marko“, odbrusio je prebirajući neke stvari po trpezarijskom stolu. „Ali…“, hteo sam da pitam i dobijem neko objašnjenje, počevši i da gestikuliram rukama. „Jel sam ti rekao da umukneš, pička ti materina pederska!“, razdrao se mršaviji tip a potom iza leđa izvadio pištolj. Metalik, poveći. Tu sam, verujem, napola od straha, a u dubini duše verujući da je ipak neka šala u pitanju, krenuo da se smejem. „Pazi klinca, još se semeje…“, gledao je mršaviji u Marka. „Ma mamicu ti tvoju ružnu, fegetsku“, rekao je prislonivši mi pištolj uz slepoočnicu“. U tom trenutku sam shvatio da je sve što mi se dešava stvarno, da nije nikakva igra i da moram da postupam po tuđim pravilima ako mislim da ostanem čitav. Zato sam nepomično sedeo i ćutao. Držao mi je pištolj uperen u glavu oko minut, dok sam ja sve vreme gledao u pod. Psovao je nešto, ali u tom trenutku ništa nije dopiralo do mojih ušiju. Osećao sam samo hladan metal na svojoj koži, koji je u zavisnosti od besa i intenziteta njegovih, verujem, pretnji u govoru uranjao u moju kožu što je dublje mogao. Sve vreme je od besa disao ubrzano. Osetio sam njegov izdah iz nosa, povremeno, jer je bio previše razjaren. „Pusti ga, ’ajde“, obratio mu se dotični Marko. Ubrzo potom, sklonio je pištolj sa moje face. „Hvala“, rekao sam im. „Jel te neko nešto pitao, a?“. „Ne“, odgovorio sam ponizno. „E pa onda ima da ćutiš jer ćeš ovde da pričaš samo kad te jedan od nas dvojice nešto pita“. „Samo sam…“, pokušavao sam da ih urazumim. „Jel te bre neko nešto pitao pederčino mala? Začepi gubicu da ti je ja ne bi začepio i daj taj ranac!“. Dao sam im ranac istog trenutka. Odmah su ga istresli na pod, a iz njega su ispali ključevi od stana, novčanik, kaseta i dva telefona. „Šta je ovo?“, uzeo je kasetu u ruke. „Film“, odgovorio sam. Otvorivši kutiju, prokomentarisao je: „Loše vaspitanje, a?“, zagonetno će Marko. „ Izgleda su te mamica i tatica malo loše vaspitali“, smejao se mršaviji mlatarajući pištoljem. „Sa kim živiš?“, pitali su gotovo u isti glas, dok je krupniji, Marko, držao moje mobilne telefone u ruci. „Sa roditeljima“, odgovorio sam im. „A jel znaju mamica i tatica da se karaš u bulju?“. „Ne“, promrmljao sam. „Ne znaju, a? Ne znaju?“, mršaviji mi je stegnuvši zube opalio šamar u besu. „Pa mamicu ti…“, Marko ga je odmakao od mene. „Ajmo“, reče mršavijem i izrazom lica mu ukaza da opet odu u sobu iz koje su zajedno izašli. Otišli su sa mojim telefonima i nije ih bilo neko vreme. Pet, možda čak i deset minuta. Unezvereno sam gledao po sobi. Nisam mogao da pobegnem, vrata su bila zaključana, a balkon na četvrtom spratu nije baš bio rešenje za skakanje. Znao sam, uz sve to, da nisam smeo ničime da ih isprovociram, već samo da se nadam da će me u jednom trenutku pustiti na miru.U jednom momentu su izašli iz sobe i prišli mi ponovo. „Mamica, tatica, rodbina, drugarčići, pederi, sve je tu. E pa upisali smo brojeve“. Ćutao sam. „Sad ćeš ti nama lepo da kažeš ko je pederčić iz tvog imenika“, reče mršaviji i sede pokraj mene. „Za tog jednog dečka, ili šta ti je već, švalerčić neki smo skontali po porukama“, rekao je Marko. „I za onog gde piše u imeniku gej“, smejući se dobacio je mršaviji. „Aj sad dalje“, insistirao je gurajući mi telefon u ruke sa otvorenim imenikom. „Ali ja ih ne znam puno“, rekao sam mirno. Mršaviji je opet postao agresivniji i uhvatio me za vilicu: „Govori pička ti materina fegetska“. Marko ga je uhvatio za ruku i rekao: „Pusti malog da priča“. „Dobro imaju još dvojica“, rekao sam progutavši knedlu. „Aha, još dvojica. A koja to dvojica majke ti?“, upitao je mršaviji cinično. Izabrao sam nasumično dva kontakta sa kojima se nikada nisam upoznao, iako sam sve vreme znao kakav problem nekome mogu da napravim, pitajući se šta će sa njima posle biti. Morao sam nekako da se izvučem, bio sam kukavica. „A jesi se i sa njima karao?“, ispitivao je neumorno mršaviji. „Nikada ih nisam upoznao“, rekao sam gledajući u stranu. „Nikada ih nisi upoznao, jel? A ovamo si doleteo za tili čas? Koga bre ti retardu mali zajebavaš?“, nastavio je ovog puta Marko agresivnije. „Nisam ih stvarno nikada upoznao. Evo, u redu, ispričaću vam kako i šta, samo me pustite na miru“, kukavički sam krenuo da se branim. Bio sam usplahiren i osećao sam jezu svuda po telu. „Šta bre?“, upita mršaviji. „Reći ću vam gde i na koji način upoznajem tipove“, rekao sam im gledajući ih jednog pa drugog u oči. „Hajde baš da čujem“, reče Marko nadmeno. „Postoji čet na sajtu gay-serbia, preko kog sam upoznao par momaka. Nekada sam odlazio kod njih, nekada su oni dolazili kod mene“, pričao sam im. „I šta, jebo si se sa svima njima?“, arogantno će mršavko. „Nisam, zapravo, ni sa jednim, sa većinom sam samo i pričao“, obrazložio sam gledajući u prazno. „Mališa, ne bi ti dovodio pedere kući da im kuvaš kafu, nemoj da nas farbaš da te ne bi sad ovde nalemali“, opet je krenuo agresivnije Marko. „Sa nekima je bilo nešto više, ali nisam spavao ni sa kim od njih, ne lažem vas“. Sve vreme su se u neverici smejali mojim rečima. „I od kad ti to praktikuješ?“, pitao me je Marko. „Od svoje četrnaeste godine“. Prasnuli su u smeh.  „Jebo te, vidi pederčinu. Od četrnaeste? Alal ti vera majstore!“, razdrao se podruglivo mršaviji. „Karaš ribe?“, upitao me je Marko. „Ne“, odgovorio sam, već uveliko isponižavan celom situacijom. U tom trenutku mršaviji je podivljao, skočio i skinuo majicu sa sebe, i rekao mi unoseći mi se u facu i stiskajući jedva naziruće bicepse:“Ovo ribe vole. Naravno da ih ti ne karaš“, a potom je obukao usku, šarenu majicu, bez rukava i krenuo da mi se pribija nogama uz rame feminizirano pitajući: „Jel sad ličim na pedera, a? Jel bi me muali ovi tvoji?“, smejao se. U tom trenutku Marko je viknuo na njega: „Dosta bre, ne glupiraj se više. Uzmi malom novčanik, valjda ima ličnu kartu“. Uzeo je i videvši u novčaniku oko 2,400 dinara koliko sam imao upita me: „Otkud tebi ovoliki novac?“. „To su mi pare od džeparca“. „Aaaa, od džeparca znači? Mamica i tatica bogatuni“. „Uzeću ti ovo, a ostatak će ti trebati da se vratiš kući kasnije“, stavivši u istom trenu 1,400 dinara u svoj stražnji džep. „Ako je do para, uzmite sve i ova dva telefona, samo me pustite da idem“, očajnički sam pokušavao da izađem iz situacije. Pogledali su me obojica sa blagim osmesima, a onda me je Marko upitao: „A jel znaš ti mali zašto si ovde?“. „Ne“, odgovorio sam iskreno. „Zato što si jedna mala fegetska kurva koja se kara za pare, eto zašto!“, razdrao mi se u lice mršaviji. „Znamo da se baviš prostitucijiom, nemoj da se praviš lud. Mi smo iz 29. novembra, sa odeljenja za maloletničku delikvenciju“, rekao je Marko prislonivši se uz sto. „Molim? Ali to nije tačno!“, i u momentu kada sam opet gestikulirajući, usplahireno pokušavao da se opravdam on mi je pokazao nekakvu legitimaciju, koja je, zbog stanja u kom sam se nalazio u tom trenutku mogla biti i GSP povlastica. Bio sam toliko uplašen i voljan da ih uverim u suprotno da se samo sećam belih okvira i neke sitne fotografije na njoj. „Slušaj, kapiramo da nisi loš klinac, inače bi dobio batine kao onaj od jutros. Samo derpe si, jebi ga!“, govorio je Marko delujući kao da je spustio loptu. „Ma, moramo i njega malo da utabamo“, entuzijastično će ovaj mršaviji. „Smiri se budalo. Nećemo. Nego mali, imamo oba tvoja broja, evo ti telefoni. Nemoj da ti se desi da jedan od njih ili ne daj Bože oba baciš, isključiš ili nam se ne javiš kad te zovemo. Jesi razumeo?“, drčno je na kraju upitao Marko. „Da, razumeo sam“, odgovorih snuždeno. „Ima da se javljaš kad te pozovemo i ima da nam govoriš gde si i da sarađuješ, inače slede batine i popravni dom!“. „Ali zašto?“, pitao sam sad već zbunjeno. „Zašto? Zašto?“, smejao se Marko. „Pa zato što si feget, mala kurva joja se karala okolo i uzimala novac za to. Šta misliš da smo ti poverovali da ti mama i tata daju da nosaš ovoliko para po gradu?“, pojašnjavao je mršaviji. „Ali nisam, i sve i da hoćete ne možete da dokažete, jer niko ne bi mogao to da potvrdi kada se nije ni desilo!“, govorio sam u svoju odbranu. Mršavi će na to: „Ima par tipova koji se ne bi složili, kažu da si uzimao po hiljadarku za pušenje kod njih“. „Koji tipovi?“, blago iznervirano ga pitah. „Ej mali, pa mogu da ti gurnem u džep kesicu bilo čega, pozovem kolege i gotov si. Ideš u dom. A tamo neće biti ovako dobri kao mi prema tebi“, reče Marko. „Budi zahvalan što te nismo pretukli, mada si kao i svaka fegetčina zaslužio, prijavili te i poslali u dom!“, pun sebe će mršaviji dečko. „Samo se ti javljaj i sarađuj sa nama. Sve će onda biti ok!“, uveravao me je Marko. „Da sarađujem?“, začuđeno sam pitao. „Pa da, cinkarićeš nam ko je derpe. Dovedemo ga ovde u stan, ti sa njim kreneš da radiš to što već radiš, a onda kao odeš do sobe i mi dalje preuzimamo“, pojašnjavao je Marko. „Ali, kako ću…“, pokušao sam da sastavim pitanje. „Pederčino, ’oćeš u dom?“, razdraše se obojica. „Ne“, brzopotezno sam odgovorio. „Onda slušaj i ne seri više, a sad pokupi stvari i polazi“, odbrusio je Marko. Kratko su se domunđavali ispred mene. Nisam čuo o čemu jer sam kupio stvari sa poda i razmišljao šta će mi se sledeće desiti, a onda se Marko okrenuo i rekao kako će me ispratiti na autobusku stanicu. Kada sam ustao, kolena su počela da mi se tresu od silnog suzdržavanja. Nikada ranije mi se to nije desilo. Nisam valjda više mogao da izdržim. „Šta se treseš, pičkice?“, pitao je mršaviji okrećući se ka meni, dok ga je Marko držeći ga rukom za rame odvraćao i nastavio da mu priča nešto. Stajao sam na sred dnevne sobe, tačno ispod tog drvenog ventilatora, nakon gotovo dva sata torture. „Hoćeš li više prestati da se treseš, mamu ti jebem?“, iznervirano će Marko. „Izvinite, ne mogu da se kontrolišem“. Onda me je snažno povukao za ruku, sproveo kroz hodnik i izbacio iz stana. Ovaj drugi je ostao u stanu i ušao u drugu sobu u kojoj se nalazio kada sam ušao u stan. „Pozovi lift“, rekao mi je dok je zaključavao bravu na vratima. U liftu je sve vreme gledao u mene svojim prozirno plavim, ledenim očima. Ćutao je. I ja sam ćutao. Onda je gledao malo u levo, malo u desno. Najzad, lift se zaustavio i izašli smo napolje. Koračali smo ka autobuskoj stnici ubrzanim korakom. „Znaš koji bus hvataš?“, pitao je. „Mislim da da“. Čim smo stigli na stanicu pojavio se neki autobus. Nisam bio siguran ni koji je broj, niti kuda ide. Ušao sam, seo do prozora i tek onda ceo počeo da se tresem. On me je gledao sa ulice, sa rukama prekrštenim iza leđa. Bilo je već skoro pola četiri, ali nisam mogao da idem kući. Sišao sam kod Hrama i odatle se izgubio u pravcu grada. Hodajući sam zapinjao o žardinjere, rupe u asfaltu, udarao o ramena prolaznika. Sve vreme sam ponižen gledao u pod. Oko pola 8 sam odlučio da se vratim kući. Otključao sam vrata i po ulasku mama me je pitala: „Gde si bio?“. „Šetao sam“, rekoh joj, odlazeći u svoju sobu. „Ceo dan?“, pitala je zbunjeno. „Ceo dan mama, ceo dan“. Ušao sam u sobu, sklupčao se na krevet i tek tada dozvolio sebi da ispoljim svoj strah na pravi način. Počeo sam da plačem poput malog deteta, tek tada shvatajući šta mi se desilo tog dana. Nakon nekog vremena sam ustao, izašao iz sobe i rekao majci: „Večeras ću ranije otići na spavanje, sada idem da se istuširam“. Ušao sam u kupatilo i gledao svoju od suza oteklu facu u ogledalu. Gadio sam se sam sebi, osećao sam se tako prljavo. I tako sam se tuširao, i tuširao, trljajući kožu sve jače i ječe, grebući se od besa i nemoći po rukama, grudima po grlu, faci…

Te večeri, konačno sam uspeo da upoznam tog dečaka malo bolje. Sve te godine našeg poznanstva nije mi dozvoljavao da mu se približim, da shvatim kakav je u suštini. Njegov gotovo bezbrižan život za koji su većinski njegovi roditelji bili zaslužni, bio je gotov. Izašao je iz kade, priseća se, i krenuo da se briše peškirom tako jako. Da struže kožu, ne bi li sprao svu tu prljavštinu sa sebe. Otvorio je vrata od kupatila svestan činjenice da više nije dete i da više ne može da veruje ljudima kao što je to obično činio. Shvatio je takođe, da više neće biti bezbrižan. Onda je prišao krevetu nag i crven od vrele vode kojom je spirao sa sebe taj 25.jul, iako je to bilo nemoguće. Obojica smo shvatili da je tog dana naglo porastao, dosta sazreo i da mu se život u potpunosti promenio. Dogovorili smo se da se više nikada nećemo razdvajati. Zahvalan sam mu na tome šta je učinio za mene i na tome što je i dan danas moj najbolji prijatelj, kao i ja njegov.