Ako ovo ima u ludnicu, ja pojela govna

odlazak“Kada su bili Grčko-persijski ratovi?”, pitam se pre neki dan, i eto, možda je sramotno reći – uopšte se ne sećam tačnih godina. Rekao bih samo V vek pre nove ere i to je sve čega se sećam. A na polugodišnjem testu se, naravno, sve to moralo znati. Većina ljudi bi mi sada rekla da je to gradivo srednje škole i da bi trebalo da znam. Verovatno su u pravu, ali eto, danas bez Vikipedije, teško da bih izvukao bilo kakve konkretne brojke iz malog mozga, pa i da me stave na giljotinu.

Bez obzira na ovo, srednja škola je itekako ostavila neizbrisive tragove u mom, a verujem i svačijem životu. Uglavnom ću je, bez laganja, pamtiti po glupostima i svega par pametnih stvari. Jedna od bitnijih lekcija je došla u vidu jednog znaka, koji ja te 2006. godine nisam uspeo da protumačim. Barem ne na vreme.

Sedeo sam za klupom koja se nalazila uz zid učionice a odmah ispred nje sa desne strane bila su ulazna vrata. Parket je bio jako trošan, crn, ali hajde de, kao da smo na nešto bolje i navikli. Eventualno neko ofarba radijator u žutu, a zidove u zelenu boju, i misle stvar je rešena.

U jednom trenutku, isprva polako, a potom sve jače, krenula je da kulja voda ispod tih vrata, a ja sam počeo da se izmičem i povukao drugaricu koja je sedela kraj mene rukom unazad. Delovalo je nadrealno, jer se učionica nalazila na drugom spratu i ispred je samo hodnik, druga učionica i… da… pa, prekoputa je toalet.

Vrata su se naglo otvorila, a u učionicu je zakoračila visoka žena (mada kada ste niski kao ja, pojam visokog je relativan), raščupane kose, s metlom u jednoj a kofom u drugoj ruci. Da, to je bila tetkica. Profesorka engleskog ju je zbunjeno pogledala, jer se nastava bližila kraju, ali je i dalje preostajalo par minuta do kraja časa. Bila je zima, te je u 19 časova već uveliko bio mrak.

Nakon dubokog uzdaha, tetkica je ispustila metlu, a potom i kofu, i glasno rekla: “Ako ovo ima u ludnicu, ja pojela govna!”. Svi su naravno počeli da se smeju, na čelu sa mnom. Mi smo se smejali jednoj iskrenoj ženi, koja, eto, nije izgovorila rečenicu kako treba. I naravno zbog upotrebe reči govno. Bio je to jedan od onih momenata koji se mesecima, pa i godinama prepričava po kuloarima, i ako se uredno prenosi od jedne generacije do druge, postaje istorija te ustanove.

Pa, mogu vam reći da je ta kultna rečenica bila predskazanje, koje nisam umeo da protumačim kako treba. Bio sam u “komplikovanoj” (čitaj – adolescenciji) situaciji koja je verujem morila većinu tinejdžera. Trebalo je da počnem da se spremam za upis fakulteta, koji ću kasnije upisati, a potom ga napustiti nakon dve godine. Bio sam u vezi koja je delovala obećavajuće, a završila se isto tako za nešto manje od dve godine. Osoba koju sam smatrao jedinim prijateljem je u mom životu ostala još par meseci, a mislio sam da ćemo celog života biti povezani. Sedeo sam u školskoj klupi u Beogradu, u kom sam planirao da živim srećno jer sam bio u nekom svom svetu (poricao sam istinu i bežao od iste). I da, bio sam mlad i glup. Ali takođe, bio sam u poziciji da odem iz Srbije i započnem osnovne studije u Americi. I to ne samo tamo, mogao sam da biram. Ali ne, veza i prijateljstvo su bila dva ključna elementa zbog kojih je Beograd bio idealno mesto za život.

Danas, gotovo devet godina kasnije, sedim opet za školskom klupom. Nemam najbolju drugaricu koja je kraj mene na predavanjima. Imam partnera duže od dve godine. Volim ga. Živim 7,598km od Beograda, u Vašingtonu. Uhvatio sam poslednju od niza prilika koje su mi se pružale od te 2006. i znate šta? Glup sam. Mnogo sam glup. Kada sam osetio tu vodu pod nogama, trebalo je odmah sutradan da napravim plan za napuštanje Srbije, trebalo je da sednem i učim dan-noć, štedim svaki dinar, apliciram na fakultete i za stipendije. Ne verujem u protraćeno vreme, verujem samo u nedovoljno dobro iskorišćeno vreme, jer se za tih devet godina ipak desilo i ponešto konstruktivno. To se desilo mnogima, ali mene boli jer se  desilo meni.

I danas se smejem toj kultnoj rečenici. O da, smejem joj se često. Moja najbolja drugarica je razvedenica sa detetom. Zapravo čuo sam da se opet udala. Bila je jedna od najpametnijih i najuspešnijih osoba koje znam, a sada ne znam ni da li je završila osnovne studije. Moj bivši dečko i dalje traga za smislom sopstvenog života, plaši se da voli, premda je jako uspešan u svojoj karijeri i naravno ne živi u Srbiji. Tako da, suštinski gledano, ni ona ni on nisu protraćili živote.

I da, zanima li vas kako je voda uspela da dospe do učionice iz školskog wc-a? Evo ovako. U tek renoviran wc, “devojčice” kako smo u gimnaziji i dalje nazivali učenice, su u roku od pola sata uspele da zapuše obe wc šolje ulošcima, a potom nastavile da besomučno puštaju vodu. Onda im se pridružio “ortak” s kojim su pušile cigare u tom istom toaletu, pa, kako je “Laki malo nervozan”, uspeo je da razvali oba vodokotlića. Videvši šta su uradili, nagurali su cigare u slivnik lavaboa i pustili vodu. Pola sata kasnije voda je krenula da se izliva sa svih strana. I znate šta još? Drugi sprat je neravan. Ima blagi nagib od wc-a ka drugoj strani zgrade gde se nalazi naša učionica. I tako je ta nesrećna žena, ta tetkica kojoj smo se smejali, verovatno satima čistila nešto što je troje nevaspitanih dripaca napravilo iz neznanja i nekulture.

Ima toga i ovde u Americi. Ali će mama i tata da očiste i plate. I svakako se neće pušiti u wc-u sa otvorenim vratima, naočigled svih profesora. A kod nas se boje da priđu tim mini čoporima, koji su obično sačinjeni od par devojaka i barem jednog momka koji je, što bi prost narod rekao, kao od brega odvaljen. Da, ti gimnazijski profesori su danas, kao što su i tada bili, u strahu od “đilkoša”, čija je pesnica i dalje jača od zakona, čije pitanje “Šta oćeš?” i dalje uteruje strah u kosti onima koji ih obrazuju i koji bi po godinama mogli da im budu roditelji. To su isti oni čiji drugari, samo zato što im se može, napadnu u sred bela dana, nekoga koga ne poznaju jer im smeta gde stoji i onda ga, eto tako slučajno… ubiju. Da, takvi dripci su mi pre 10 godina ubili druga iz razreda. Niko nikada nije odgovarao. Naravno da je sve formalno pokrenuto na sudu, ali “naša deca” danas imaju oko 24-5 godina i studiraju neke od privatnih fakulteta u Beogradu, izlaze po splavovima, gde verujem sada zapušavaju neke druge stvari, a možda i poneki lavabo.

Ono što te večeri nisam shvatio je da je trebalo da pobegnem i da se ne okrećem više. Jer sve što je usledilo nakon toga je bilo, blago rečeno, jezivo. Bolje ikad nego nikad, govorim sebi. No, sa druge strane, nije cilj samo eto tako besciljno pobeći. Ljudi odlaze iz svoje zemlje zbog profesionalnog usavršavanja, zbog posla, zbog novca, zbog ljubavi. Eto, ja sam otišao zbog svega toga. I moji najbolji prijatelji, kojih je puno (dvoje!!!), takođe. Svima nama ponekad nedostaje Kališ, švercovanje u busu (dobro, nakon Đitlera teško), razgovori sa mamom i tatom, jeftine karte za bioskop, Ada, besciljna sedenja po gradu i ispijanje kafa, sokova, kupovina u prodavnici kraj zgrade i momenti kada vam zafali 5 dinara a prodavac kaže – “Neka, sledećeg puta ćeš doneti”, i sve te ostale male radosti koje suštinski kapitalizam ne podržava. No, i taj kapitalizam se polako uvukao u Srbiju, na vrlo podmukao način. Ručkovi, ako se kojim slučajem malo normalnije živi, su postali pitanje prestiža, ali i omiljena aktivnost da se potroši poslednji dinar zarad umišljanja da se time uzdiže na društvenoj lestvici. Uglavnom, navikli smo sebe da volimo ono što moramo da prihvatimo. Moramo da prihvatimo jedino ako ostanemo, jer ma koliko oni nama Srbija na izborima predstavljali – postoji samo jedna, ta u kojoj živi nešto manje od sedam miliona građana.

Ovo je samo jedna obična, prilično haotična priča (to je valjda moj stil, ili pak nemanje istog) koja za cilj ima da vas odvrati od svega onoga što Šantić u “Ostajte ovdje” poručuje. Pradjedove ostavljam gde im je mesto, dva metra pod zemljom, Sunce je zvezda čije zrake osećamo svuda na planeti, a majka Srbija nam se toliko krvi već napila, da iz leševa više nema šta da cedi.

Ipak, da skratim ovu tendenciozno banalizovanu analizu i ono što je Šantić zaista hteo da poruči – upamtite ovo, ali upamtite jako dobro: “Ako ovo ima u ludnicu, ja pojela govna!”. To ovo je Srbija danas. To ovo su vaši životi. Razmislite o tome. Tetkica ili ne, pametnije je zborila nego oni što su nas trovali “patriotizmom” koji nas već duže života košta.

Categories Uncategorized

6 thoughts on “Ako ovo ima u ludnicu, ja pojela govna

  1. Sve je to lepo i istina sto si napisao ali to je tvoj ugao gledanja. Svako svoju srecu trazi, ti si je nasao u Americi isto tako mozda je neki amerikanac nasao u Srbiji. Kako god, tvoje misljenje o zemlji iz koje dolazis i koja te je odgajila je jako povrsno.Vreme je da joj se barem sad nekako oduzis time sto je neces blatiti (ako je vec ne volis).Ne daj boze pa se slucajno zeznes i napises lep blog o Srbiji. Mali savet: unesi vise pozitivnog razmisljanja u zivot, delujes jako negativno. 😉

  2. Mozda bi bilo bolje da se fokusiras na nov i bolji zivot koji si zapoceo, umesto sto te obuzima ta nostalgija od koje i bas nema neke koristi. Sticem neki osecaj da bi ti u Srbiji bilo lepse samo da nema tih problema koji ti smetaju.
    Da je Srbija promasen slucaj je jasno svima, odavno. Zalosno je sto nema neke nove sile i snage koja ce promeniti stvari na bolje, preokrenuti svest ljudi, barem onih normalnih (znam da ih ima, pa cak i u vecini) koji su utihnuli pod pritiskom i najezdom, bahatih i samozivih.

    Ali naravno ni ta Amerika nije savrsenstvo, standard je bolji, gay prava tu negde.. ali takodje ljudi su hladniji, povrsniji (prema autsajderima pogotovu). Stice se neki utisak zivljenja imitacije zivota.

    Bitno je ziveti tamo gde osecas ljubav pa makar to bilo i ovde.

  3. Viktore, ja se ne bih složio sa ovima što su vas napali. Pogotovo su mi smešni njihovi izgovori tipa: “Jeste sve tako, ali nemoj tako da pričaš”. Znači sve se zna, sve je jasno, ali nikako da mrdnemo prstom nešto da promenimo pa zato nemoj da pričaš. Ja sam mislio da nam je još od vrtića bila jasna poenta priče “Carevo novo odelo”.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s