Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam?

Ovo što ćete sada pročitati jeste uznemirujuća priča o sedamnaestogodišnjem dečaku, koga nekada i nisam tako dobro poznavao, naročito tog 25.jula 2005. godine kada sam bio u mogućnosti da mu pomognem. Bio je veseo, detinjast, katkad ozbiljan, poletan, uspešan za svoje godine i druželjubiv. Takođe, bio je prokleta pederčina. Mali, naivni peder, željan novih iskustava, i dalje pubertetlija. Nisam umeo da mu objasnim da to što veruje tek tako nekom neznancu može jednom da ga košta i života, jer dečak je uživao u tome da flertuje sa nepoznatima i da se ljubi sa strancima. Priznao mi je kasnije da mu nije uvek bilo lepo i da ga nije uvek činilo srećnim, ali ga je na jedan specifičan način činin uzbuđivalo. To su te godine, valjda. U skorašnjem razgovoru, po ne znam koji put sam ga pitao: „Zar te nije bilo strah da ideš kod drugih ljudi ili da dovodiš te iste ljude kod sebe kući?“. Rekao je da nije razmišljao o tome da mu mogu nauditi. Ja sam, poznajući ga danas nešto bolje, verovao u tu njegovu nestašnu ali i nevinu prirodu. Bio je glupi klinac, pederčić, u potrazi za sebi sličnima, kao neka životinja u potrazi za odbeglim čoporom. Tog 25.jula 2005. naučio je dosta toga. O životu, o sebi, o zemlji u kojoj je živeo i o tome koliko nije umeo da ceni ono što je imao… Ovde ću se zaustaviti i prekinuti da ga procenjujem, opisujem i prepričavam ono što će vam njegove reči same najbolje kasti. Pustiću ga da se vrati u vreme kada je imao 17, kada je išao u školu i kada je umesto kod svoje drugarice, jednog popodneva otišao da se nađe sa strancem, sa kojim se dopisivao dva meseca…

Nije da nisam smeo da se nađem sa njim, upoznavao sam momke i pre. Gay-serbia čet, Krstarica, Mondo čet-preko mobilnog. E baš preko toga. Preko toga sam počeo da se dopisujem sa Markom. Sećam se da mu je nadimak na četu bio „Tuborg“, mada ga je ponekad menjao. Moj je ostajao isti, pa mi se uvek on prvi javljao. Pošto nismo hteli jedan drugome isprva da damo brojeve telefona, niti e-mail adrese, zadovoljavali smo se opisima kao što su visina, težina, boja očiju i kose, i još ponekim detaljima. Nakon dva meseca, naizgled besciljnog, dopisivanja, došao je i dan kada je trebalo da se upoznamo. Najzad se odlučio na taj korak i dao mi svoj broj telefona. Bio sam jako uzbuđen i nestrpljiv. Crn, tamnoput, devetnaest godina, visok, student ekonomije. Po mojim kriterijumima tada se za početak kontakta činilo dovoljnim. Jedva sam čekao da upoznam nekog iole mlađeg, što je u Beogradu, makar u krugovima u kojima sam se ja i nemilice zaticao, bila retkost.

Bio je ponedeljak, čuveni 25.jul. Znao sam da ću svoje planirane aktivnosti morati da otkažem, a ukućane slažem gde idem. U ranac, koji sam uvek nosio sa sobom, sam spakovao samo novčanik, sa dovoljno ali ne previše novca, i film „Loše vaspitanje“, koji sam na lošoj kopiji spremio za drugaricu i mene da odgledamo tog popodneva. Ne znam da li sam se nadao da će ovaj neznanac postati moj dečko ili ću se upustiti u još jednu avanturu, ali sam znao da sam u isto vreme bio srećan, zbunjen, zaintrigiran, jer sam se pitao kako li na osnovu datih opisa izgleda, i uplašen kao i pred svako novo poznanstvo. Pozvao sam taksi, pozdravio se sa majkom i napustio zgradu. Rekao je da me čeka kod Više elektrotehničke škole, i da tu odmah do nje ima kafića u koje možemo sesti i popiti piće. Nisam imao predstavu o tome kako taj kraj izgleda, jer nikada do tada nisam ni bio tamo. Kako je taksimetar otkucavao, samo mi je dodatno podizao tenziju. Bio sam jako blizu mesta gde me je, Marko, kako se inače predstavio, čekao. Kola su se zaustavila, a ja sam isprva malo unezvereno krenuo da gledam kroz prozor. Taksista je pomalo drčno podviknuo aludiravši mi na to da treba da platim. Krenuo sam da mu se izvinjavam i platio mu, nakon čega sam, držeći ranac u levoj ruci, izašao iz vozila. Asfalt je bio prevreo, osećao sam kako mi stopala gore, iako sam bio u sandalama. Prešao sam ulicu i stao kod škole, na dogovoreno mesto, u dogovoreno vreme. Poslao sam mu poruku: „Stigao sam“. Čekao sam nestrpljivo, a potom išao gore-dole, shvativši da niti njega ima niti se pored škole nalazi bilo kakav kafić. Trošna kafana sa pijanicama da, kafić svakako ne. Telefon mi je zapištao. „Stižem za dva minuta. Imam crnu majicu“ , pisalo je u poruci. Nakon nekoliko minuta čekanja na upeklom suncu, uočio sam punijeg, ne mnogo višeg od mene, dečka koji mi se polako približavao. Bio je bled, plavokos, kratko ošišan. I nosio je crnu šuškavu trenerku i crnu majicu. Bio je ružan. Ali isto tako bio je jedino muško stvorenje u crnoj majici koje mi se približavalo, pa nije bilo sumnje da je to Marko. Najzad prišavši, ispružio je ruku i rekao: „Zdravo, ja sam Marko“. Palo mi je na pamet dosta toga da ga pitam, ali sam umesto toga ćutao i gledao unaokolo, vidno razočarano. „Slušaj, vidim da ti se baš i ne dopadam…“, krenuo je da govori. „Ma ne, nije u tome…“, pokušao sam da ga prekinem. „… ali hajde možemo makar kod mene na piće, pa da se ispričamo kad si već došao“, završio je. Kratko sam se u mestu premišljao, a potom onako potpuno naivno, nerazmišljajući, prihvatio ponudu. Išli smo ka tamno žutim, ili su beše bile tamno krem-ne sećam se, zgradama, i kako smo se približavali ulazu napetost je opet krenula da raste. „Možda ipak…“, premišljao sam se da odem. „Ma hajde bre, vidi koliko je stepeni napolju, imam neke sokove gore. Popijemo, popričamo, družimo se malo. Kad ti dosadi ti odeš kući“, govorio je dok me je blago privlačio ka ulazu u zgradu, držeći me za ruku. Bez obzira što ga nisam poznavao, nekako nisam želeo da ga uvredim. Hodnik zgrade je bio jako dug, osećao se na urin. Bilo je polumračno. Zidovi su, koliko sam pod tim okolnostima uspeo da razaznam bili isto tako tamno žućkasti, naborani, španski zidovi zapravo, dok je na većini mesta nedostajalo prekidača za svetlo. Lift je bio uobičajan, kakav se mogao videti u većini beogradskih zgrada. Spolja izrezbaren raznoraznim grafitima, ižvrljan markerima, oljuštene maslinasto zelene boje. Beton u zgradi je bio, logično, leden i prljav, prepun bačenih semenki, žvaka, opušaka i iscepkanih papirića. Ušli smo u lift. Mislim da je pritisnuo dugme za četvri sprat, nisam obratio pažnju. U liftu se osećao miris užeglosti, duvana, starosti kao i zarđalog metala sa vrata. Svetlo je napola bilo ugašeno jer su svetiljke bile polomljene. Kada smo došli na njegov sprat i izašli iz lifta, sve je bilo isto kao i po ulasku u zgradu. Ti isti grozni zidovi, beli plafoni sa paučinom, staro neoprano stepenište… „Ovamo“, povukao me je za rame. Bio je to drugi ili treći stan sa leva od lifta. Otključao je  vrata i zajedno smo ušli. „Da se izujem?“, priupitah. „Ma jok, ionako keva nije čistila“. Stan je bio starinski, ali onako memljiv, prašnjav, neuredan i zapušten. Koračao sam napred kroz uzani hodnik ka dnevnoj sobi i tu zastao. Na plafonu je bio drveni ventilator, kakav se danas retko gde nalazi, koji je bio isključen. Ispred mene, sa desne strane, se nalazio stočić sa malim, belim, od pepela uprljanim, heklanim stoljnjačićem na kom se nalazio sat. Odmah do njega, nalazio se tamno sivi, možda čak i maslinasto zeleni trosed uz koji je odmah bio uglavljen regal. Bele čipkane zavese prekrivale su celu jednu stranu zida gde su bili prozori. Videlo se da stan ima i terasu, jer su se nazirala otvorena vrata. Sa moje desne strane stajao je najobičniji trpezarijski, drveni sto, prekriven prvo plastičnom mušemom, a potom i heklanim stoljnjakom. Zidovi su uglavnom bili prekrečeni u belo ili oblepljeni nekim čudnim, vlagom natopljenim, braonkasto, žućkastim tapetima, osim u kuhinji koja je sva bila u svetlo braon pločicama. Nešto nalik onim kakvim su ljudi imali običaj da oblažu kućne peći. U kuhinji su se nalazili vidno dotrajali šporet i frižider, a okrećući glavu levo desno, ukopan u mestu, spazio sam i nekolicinu ikona koje su se nalazile po stanu. Neke su bile okačene na zid, a neke su stajale po raznoraznim natkasnama i stočićima. Zbog sunca koje se probijalo kroz zavesu videlo se koliko je stan prašnjav jer su se i najsitniji komadići prašine raspršili oko mene. Tepih je bio duž cele sobe, maslinasto zeleni sa crnim, sivim i belim šarama, neočišćen, sa puno mrva i fleka od pića, pretpostavljam. Marko je stajao iza mene i zaključavao vrata, a u isto vreme tipkao je po svom mobilnom telefonu. „Uđi ti unutra, sedi, raskomoti se“, rekao mi je pokazujući rukom na dnevnu sobu a pritom ne skidajući pogled sa svog telefona. Krenuo sam ka trosedu, a on mi je iza leđa dobacio: „Aj samo sačekaj da se presvučem i odmah dolazim“. Seo sam. Skrenuo je u sobu sa desne strane pored ulaznih vrata, a potom se čulo zatvaranje vrata od te iste sobe. Usledila je tišina. Na stolu sam ugledao napola popijenu flašu kisele vode i nedavno sečene kriške hleba. Vrata su se bučno, kao da ih je neko istrgao, otvorila i iz hodnika su izletela dva momka, Marko i još jedan, viši, vidno mršaviji, u crnoj majici bez rukava. Išli su besno ka meni. „Marko, ko je…“. „Ćuti derpe, i nisam ja nikakav Marko“, odbrusio je prebirajući neke stvari po trpezarijskom stolu. „Ali…“, hteo sam da pitam i dobijem neko objašnjenje, počevši i da gestikuliram rukama. „Jel sam ti rekao da umukneš, pička ti materina pederska!“, razdrao se mršaviji tip a potom iza leđa izvadio pištolj. Metalik, poveći. Tu sam, verujem, napola od straha, a u dubini duše verujući da je ipak neka šala u pitanju, krenuo da se smejem. „Pazi klinca, još se semeje…“, gledao je mršaviji u Marka. „Ma mamicu ti tvoju ružnu, fegetsku“, rekao je prislonivši mi pištolj uz slepoočnicu“. U tom trenutku sam shvatio da je sve što mi se dešava stvarno, da nije nikakva igra i da moram da postupam po tuđim pravilima ako mislim da ostanem čitav. Zato sam nepomično sedeo i ćutao. Držao mi je pištolj uperen u glavu oko minut, dok sam ja sve vreme gledao u pod. Psovao je nešto, ali u tom trenutku ništa nije dopiralo do mojih ušiju. Osećao sam samo hladan metal na svojoj koži, koji je u zavisnosti od besa i intenziteta njegovih, verujem, pretnji u govoru uranjao u moju kožu što je dublje mogao. Sve vreme je od besa disao ubrzano. Osetio sam njegov izdah iz nosa, povremeno, jer je bio previše razjaren. „Pusti ga, ’ajde“, obratio mu se dotični Marko. Ubrzo potom, sklonio je pištolj sa moje face. „Hvala“, rekao sam im. „Jel te neko nešto pitao, a?“. „Ne“, odgovorio sam ponizno. „E pa onda ima da ćutiš jer ćeš ovde da pričaš samo kad te jedan od nas dvojice nešto pita“. „Samo sam…“, pokušavao sam da ih urazumim. „Jel te bre neko nešto pitao pederčino mala? Začepi gubicu da ti je ja ne bi začepio i daj taj ranac!“. Dao sam im ranac istog trenutka. Odmah su ga istresli na pod, a iz njega su ispali ključevi od stana, novčanik, kaseta i dva telefona. „Šta je ovo?“, uzeo je kasetu u ruke. „Film“, odgovorio sam. Otvorivši kutiju, prokomentarisao je: „Loše vaspitanje, a?“, zagonetno će Marko. „ Izgleda su te mamica i tatica malo loše vaspitali“, smejao se mršaviji mlatarajući pištoljem. „Sa kim živiš?“, pitali su gotovo u isti glas, dok je krupniji, Marko, držao moje mobilne telefone u ruci. „Sa roditeljima“, odgovorio sam im. „A jel znaju mamica i tatica da se karaš u bulju?“. „Ne“, promrmljao sam. „Ne znaju, a? Ne znaju?“, mršaviji mi je stegnuvši zube opalio šamar u besu. „Pa mamicu ti…“, Marko ga je odmakao od mene. „Ajmo“, reče mršavijem i izrazom lica mu ukaza da opet odu u sobu iz koje su zajedno izašli. Otišli su sa mojim telefonima i nije ih bilo neko vreme. Pet, možda čak i deset minuta. Unezvereno sam gledao po sobi. Nisam mogao da pobegnem, vrata su bila zaključana, a balkon na četvrtom spratu nije baš bio rešenje za skakanje. Znao sam, uz sve to, da nisam smeo ničime da ih isprovociram, već samo da se nadam da će me u jednom trenutku pustiti na miru.U jednom momentu su izašli iz sobe i prišli mi ponovo. „Mamica, tatica, rodbina, drugarčići, pederi, sve je tu. E pa upisali smo brojeve“. Ćutao sam. „Sad ćeš ti nama lepo da kažeš ko je pederčić iz tvog imenika“, reče mršaviji i sede pokraj mene. „Za tog jednog dečka, ili šta ti je već, švalerčić neki smo skontali po porukama“, rekao je Marko. „I za onog gde piše u imeniku gej“, smejući se dobacio je mršaviji. „Aj sad dalje“, insistirao je gurajući mi telefon u ruke sa otvorenim imenikom. „Ali ja ih ne znam puno“, rekao sam mirno. Mršaviji je opet postao agresivniji i uhvatio me za vilicu: „Govori pička ti materina fegetska“. Marko ga je uhvatio za ruku i rekao: „Pusti malog da priča“. „Dobro imaju još dvojica“, rekao sam progutavši knedlu. „Aha, još dvojica. A koja to dvojica majke ti?“, upitao je mršaviji cinično. Izabrao sam nasumično dva kontakta sa kojima se nikada nisam upoznao, iako sam sve vreme znao kakav problem nekome mogu da napravim, pitajući se šta će sa njima posle biti. Morao sam nekako da se izvučem, bio sam kukavica. „A jesi se i sa njima karao?“, ispitivao je neumorno mršaviji. „Nikada ih nisam upoznao“, rekao sam gledajući u stranu. „Nikada ih nisi upoznao, jel? A ovamo si doleteo za tili čas? Koga bre ti retardu mali zajebavaš?“, nastavio je ovog puta Marko agresivnije. „Nisam ih stvarno nikada upoznao. Evo, u redu, ispričaću vam kako i šta, samo me pustite na miru“, kukavički sam krenuo da se branim. Bio sam usplahiren i osećao sam jezu svuda po telu. „Šta bre?“, upita mršaviji. „Reći ću vam gde i na koji način upoznajem tipove“, rekao sam im gledajući ih jednog pa drugog u oči. „Hajde baš da čujem“, reče Marko nadmeno. „Postoji čet na sajtu gay-serbia, preko kog sam upoznao par momaka. Nekada sam odlazio kod njih, nekada su oni dolazili kod mene“, pričao sam im. „I šta, jebo si se sa svima njima?“, arogantno će mršavko. „Nisam, zapravo, ni sa jednim, sa većinom sam samo i pričao“, obrazložio sam gledajući u prazno. „Mališa, ne bi ti dovodio pedere kući da im kuvaš kafu, nemoj da nas farbaš da te ne bi sad ovde nalemali“, opet je krenuo agresivnije Marko. „Sa nekima je bilo nešto više, ali nisam spavao ni sa kim od njih, ne lažem vas“. Sve vreme su se u neverici smejali mojim rečima. „I od kad ti to praktikuješ?“, pitao me je Marko. „Od svoje četrnaeste godine“. Prasnuli su u smeh.  „Jebo te, vidi pederčinu. Od četrnaeste? Alal ti vera majstore!“, razdrao se podruglivo mršaviji. „Karaš ribe?“, upitao me je Marko. „Ne“, odgovorio sam, već uveliko isponižavan celom situacijom. U tom trenutku mršaviji je podivljao, skočio i skinuo majicu sa sebe, i rekao mi unoseći mi se u facu i stiskajući jedva naziruće bicepse:“Ovo ribe vole. Naravno da ih ti ne karaš“, a potom je obukao usku, šarenu majicu, bez rukava i krenuo da mi se pribija nogama uz rame feminizirano pitajući: „Jel sad ličim na pedera, a? Jel bi me muali ovi tvoji?“, smejao se. U tom trenutku Marko je viknuo na njega: „Dosta bre, ne glupiraj se više. Uzmi malom novčanik, valjda ima ličnu kartu“. Uzeo je i videvši u novčaniku oko 2,400 dinara koliko sam imao upita me: „Otkud tebi ovoliki novac?“. „To su mi pare od džeparca“. „Aaaa, od džeparca znači? Mamica i tatica bogatuni“. „Uzeću ti ovo, a ostatak će ti trebati da se vratiš kući kasnije“, stavivši u istom trenu 1,400 dinara u svoj stražnji džep. „Ako je do para, uzmite sve i ova dva telefona, samo me pustite da idem“, očajnički sam pokušavao da izađem iz situacije. Pogledali su me obojica sa blagim osmesima, a onda me je Marko upitao: „A jel znaš ti mali zašto si ovde?“. „Ne“, odgovorio sam iskreno. „Zato što si jedna mala fegetska kurva koja se kara za pare, eto zašto!“, razdrao mi se u lice mršaviji. „Znamo da se baviš prostitucijiom, nemoj da se praviš lud. Mi smo iz 29. novembra, sa odeljenja za maloletničku delikvenciju“, rekao je Marko prislonivši se uz sto. „Molim? Ali to nije tačno!“, i u momentu kada sam opet gestikulirajući, usplahireno pokušavao da se opravdam on mi je pokazao nekakvu legitimaciju, koja je, zbog stanja u kom sam se nalazio u tom trenutku mogla biti i GSP povlastica. Bio sam toliko uplašen i voljan da ih uverim u suprotno da se samo sećam belih okvira i neke sitne fotografije na njoj. „Slušaj, kapiramo da nisi loš klinac, inače bi dobio batine kao onaj od jutros. Samo derpe si, jebi ga!“, govorio je Marko delujući kao da je spustio loptu. „Ma, moramo i njega malo da utabamo“, entuzijastično će ovaj mršaviji. „Smiri se budalo. Nećemo. Nego mali, imamo oba tvoja broja, evo ti telefoni. Nemoj da ti se desi da jedan od njih ili ne daj Bože oba baciš, isključiš ili nam se ne javiš kad te zovemo. Jesi razumeo?“, drčno je na kraju upitao Marko. „Da, razumeo sam“, odgovorih snuždeno. „Ima da se javljaš kad te pozovemo i ima da nam govoriš gde si i da sarađuješ, inače slede batine i popravni dom!“. „Ali zašto?“, pitao sam sad već zbunjeno. „Zašto? Zašto?“, smejao se Marko. „Pa zato što si feget, mala kurva joja se karala okolo i uzimala novac za to. Šta misliš da smo ti poverovali da ti mama i tata daju da nosaš ovoliko para po gradu?“, pojašnjavao je mršaviji. „Ali nisam, i sve i da hoćete ne možete da dokažete, jer niko ne bi mogao to da potvrdi kada se nije ni desilo!“, govorio sam u svoju odbranu. Mršavi će na to: „Ima par tipova koji se ne bi složili, kažu da si uzimao po hiljadarku za pušenje kod njih“. „Koji tipovi?“, blago iznervirano ga pitah. „Ej mali, pa mogu da ti gurnem u džep kesicu bilo čega, pozovem kolege i gotov si. Ideš u dom. A tamo neće biti ovako dobri kao mi prema tebi“, reče Marko. „Budi zahvalan što te nismo pretukli, mada si kao i svaka fegetčina zaslužio, prijavili te i poslali u dom!“, pun sebe će mršaviji dečko. „Samo se ti javljaj i sarađuj sa nama. Sve će onda biti ok!“, uveravao me je Marko. „Da sarađujem?“, začuđeno sam pitao. „Pa da, cinkarićeš nam ko je derpe. Dovedemo ga ovde u stan, ti sa njim kreneš da radiš to što već radiš, a onda kao odeš do sobe i mi dalje preuzimamo“, pojašnjavao je Marko. „Ali, kako ću…“, pokušao sam da sastavim pitanje. „Pederčino, ’oćeš u dom?“, razdraše se obojica. „Ne“, brzopotezno sam odgovorio. „Onda slušaj i ne seri više, a sad pokupi stvari i polazi“, odbrusio je Marko. Kratko su se domunđavali ispred mene. Nisam čuo o čemu jer sam kupio stvari sa poda i razmišljao šta će mi se sledeće desiti, a onda se Marko okrenuo i rekao kako će me ispratiti na autobusku stanicu. Kada sam ustao, kolena su počela da mi se tresu od silnog suzdržavanja. Nikada ranije mi se to nije desilo. Nisam valjda više mogao da izdržim. „Šta se treseš, pičkice?“, pitao je mršaviji okrećući se ka meni, dok ga je Marko držeći ga rukom za rame odvraćao i nastavio da mu priča nešto. Stajao sam na sred dnevne sobe, tačno ispod tog drvenog ventilatora, nakon gotovo dva sata torture. „Hoćeš li više prestati da se treseš, mamu ti jebem?“, iznervirano će Marko. „Izvinite, ne mogu da se kontrolišem“. Onda me je snažno povukao za ruku, sproveo kroz hodnik i izbacio iz stana. Ovaj drugi je ostao u stanu i ušao u drugu sobu u kojoj se nalazio kada sam ušao u stan. „Pozovi lift“, rekao mi je dok je zaključavao bravu na vratima. U liftu je sve vreme gledao u mene svojim prozirno plavim, ledenim očima. Ćutao je. I ja sam ćutao. Onda je gledao malo u levo, malo u desno. Najzad, lift se zaustavio i izašli smo napolje. Koračali smo ka autobuskoj stnici ubrzanim korakom. „Znaš koji bus hvataš?“, pitao je. „Mislim da da“. Čim smo stigli na stanicu pojavio se neki autobus. Nisam bio siguran ni koji je broj, niti kuda ide. Ušao sam, seo do prozora i tek onda ceo počeo da se tresem. On me je gledao sa ulice, sa rukama prekrštenim iza leđa. Bilo je već skoro pola četiri, ali nisam mogao da idem kući. Sišao sam kod Hrama i odatle se izgubio u pravcu grada. Hodajući sam zapinjao o žardinjere, rupe u asfaltu, udarao o ramena prolaznika. Sve vreme sam ponižen gledao u pod. Oko pola 8 sam odlučio da se vratim kući. Otključao sam vrata i po ulasku mama me je pitala: „Gde si bio?“. „Šetao sam“, rekoh joj, odlazeći u svoju sobu. „Ceo dan?“, pitala je zbunjeno. „Ceo dan mama, ceo dan“. Ušao sam u sobu, sklupčao se na krevet i tek tada dozvolio sebi da ispoljim svoj strah na pravi način. Počeo sam da plačem poput malog deteta, tek tada shvatajući šta mi se desilo tog dana. Nakon nekog vremena sam ustao, izašao iz sobe i rekao majci: „Večeras ću ranije otići na spavanje, sada idem da se istuširam“. Ušao sam u kupatilo i gledao svoju od suza oteklu facu u ogledalu. Gadio sam se sam sebi, osećao sam se tako prljavo. I tako sam se tuširao, i tuširao, trljajući kožu sve jače i ječe, grebući se od besa i nemoći po rukama, grudima po grlu, faci…

Te večeri, konačno sam uspeo da upoznam tog dečaka malo bolje. Sve te godine našeg poznanstva nije mi dozvoljavao da mu se približim, da shvatim kakav je u suštini. Njegov gotovo bezbrižan život za koji su većinski njegovi roditelji bili zaslužni, bio je gotov. Izašao je iz kade, priseća se, i krenuo da se briše peškirom tako jako. Da struže kožu, ne bi li sprao svu tu prljavštinu sa sebe. Otvorio je vrata od kupatila svestan činjenice da više nije dete i da više ne može da veruje ljudima kao što je to obično činio. Shvatio je takođe, da više neće biti bezbrižan. Onda je prišao krevetu nag i crven od vrele vode kojom je spirao sa sebe taj 25.jul, iako je to bilo nemoguće. Obojica smo shvatili da je tog dana naglo porastao, dosta sazreo i da mu se život u potpunosti promenio. Dogovorili smo se da se više nikada nećemo razdvajati. Zahvalan sam mu na tome šta je učinio za mene i na tome što je i dan danas moj najbolji prijatelj, kao i ja njegov.

29 thoughts on “Smem li, Srbijo, da budem ono što jesam?

  1. Verujem da je ovo potpuna istina jer sam i ja imao jedan takav susret..bio je dogovor preko monda, na dogovorenom mestu nikoga nije bilo, primetio sam tipa koji je dva puta sa kokicama prosao pored mene znachajno me gledajuci a biklo mi je sumnjivo sto jede kokice iz pune kesice a mogu se kupiti na drugom kraju setalista..
    Kasnije te veceri, poziv sa broja lika sa kojim sam navodno trebao da se upoznam i neko ko mi govori da je iz SUP-a i da su me pratili misleci da je “neko drugi” ali je “operativac” pogresio i da mogu slobodno sve da zaboravim….
    SUP – MUP ipak prati i ima spiskove gay ljudi.moje iskustvo iz Sapca.
    Aca.

  2. Tekst deluje tako pitko, kao da ga svako od nas moze napisati. Odusevljena sam nacinom pisanja i mislim da je blog post prekratak za sve ono sto mozes napisati.
    Ispricana prica je odraz mladih ljudi, obe populacije, jer se ovako nesto moze desti i hetero i gej klincima.
    Net, mobilni telefoni, jebani 21 vek, siroki vidici i velike klopke!

  3. Vladimire, ukoliko je ovo istina, nadam se da ne vuces neke dublje traume iz tog iskustva. Jako je bitno ispitati situaciju pre nego sto se nadjes sa tipom, tebe su bar pustili – sirom sveta tinejdzeri zavrse kao seksualni robovi.
    Aleksandre, policija poseduje spisak homoseksualaca koji su pocinili neki seksualni prestup, bavili se prostitucijom i slicno. U suprotnom te niko nece dirati, bar ne sve dok ne udjes u neke “mutne” gay krugove 🙂
    Stefan, Pancevo.

  4. surovo i teško
    svako ima pravo da svoj život živi onako kako želi i da voli koga hoće, šta se to koga tiče?

    čitajući opise ponižavanja dječaka od 17 imala sam želju da ih zadavim

  5. Dirljiva priča …. vrlo dirljivo…. Čuvaj tog svog malog sebe, i ne daj mu da ikad sasvim nestane, bez obzira na njegovu krhkost i nevinost i teške izazove u svijetu predatora, taj čisti dio nas je ono najvrijednije što imamo u sebi ….

  6. Divno! Čestitke na tekstu, ne sećam se kad sam pročitala bas dobar tekst, mada u zadnje vreme slabo i čitam 🙂
    Žao mi je sto u Srbiji ne postoji sloboda, koja je jedna od najbitnijh stvari u životu, po meni i najbitnija. Živim u Madridu, i imam bas veliki broj prijatelja koji su homoseksualci, ali i ostalii, ne mogu verovati da se to tamo desava…baš kao i za mnoge ostale stvari.
    Ja lično osećam gadjenje prema tom ostalom svetu koji ne pusta druge da žive svoj život, i nadam se da ćeš jednog dana, slobodno šetati ulicama Beograda.
    Ja ti želim sve najbolje. Od srca.

  7. Nažalost, Srbija je eonima udaljena od nekih normalnih civilizacijskih tokova. Verujem da toga ima i u svetu, ali je ovde vrlo uočljivo. A kada bi iko znao da objasni šta im to kod gejeva smeta a ne samo da ponavlja ustaljene fraze koje je čuo i nekritički usvojio, zapleo bi se i shvatio da nema na osnovu čega da bude u pravu.
    Upravo to, ne možeš da budeš ono što nisi.
    Pozdrav i čuvajte se!

  8. Uh, žao mi je svakog ko prođe kroz ovakvo iskustvo…Hvala ti što si tako teške stvari podelio sa nama. Meni prvoj bi to mogao biti nauk…Sa koliko naivnosti i pozitive smo spremni ući u nepoznato, duboko verujući da su svi ljudi dobri…

  9. da, smes!
    ja znam da ja smem
    da vise pedera i lezbejki kaze svojim ukucanima da jesu ono sto jesu, da su oni ista osoba koju poznaju celog zivota i da dada samo znaju da u sexu preferiraju isti pol.

    ono sto te ne ubije cini te jacim, iskusnijim, zrelijim, i to samo ukoliko imas petlje da prihvatis to kao deo svog zivota deo svoje proslosti.

  10. 17 godina jeste mladost i ludost, ali generalno ne razumem ljude (mozda da kazem da im se i divim) sto mogu da veruju kompletnim strancima.

    imam drugaricu, koja je izasla sa momkom na prvi sastanak-kod njega kuci!!! a upoznali se na autobuskoj stanici, gde je on nju pitao kuda da ide, pa je pitao kako se zove, pa je onda pitao kako se preziva jer mu prvobitno nije rekla. sledeceg dana je preko facebook-a dobila friend request i poziv na sastanak. . .

    call me paranoid, ali mi ne bi palo na pamet da na prvi izlazak odem kod nekog kuci-ne deluje mi sigurno.

    opet imam druga koji cini isto sto i decko iz price, odlazi kod drugih u stan, do sada je imao srece ali se bojim da mu se ne desi isto sto i momku iz price, ako ne i nesto gore!

    ne razumem to ustaljeno misljenje koje srbi poseduju-da im pripada ceo svet i da mogu da rade sta pozele-muce dete od 17 jer je homosexualac? oni su neki autoritet? iz popravnog doma? yeah jer se u popravni dom ide ako si homosexualac. oni oboje pate od cinjenice da nisu dovoljno kvalifikovani da bilo gde rade, i da imaju bilo kakav drzavno opravdan autoritet… pa ga sami sebi daju… da mi je znati da li bi ti prisli da si bio stariji i krupniji od njih-they would probably be scared that you would kick both of their sorry & pathetic little asses!

  11. Ne mogu da verujem….bas sam sokiran. Ne znam da li sam ikad zeleo da procitam ovaj tekst. Stvarno je sugestivan. Ja sam hteo da zaboravim…veoma slicnu situaciju koju sam nekad prezivljavao. Nemam pojma zasto sam bio toliko naivan i bezkriticno raspolozen…a imam mnogo vise nego sedamnaest godina…..Jednostavno tada mi nije padalo na pamet da se to meni moze desiti, al’ desilo se. Toplo leto, bezbrizno beogradsko vece…sreli smo se posle nekoliko prica preko neta…dozvolio sam sebi da izadjemo van centra prema Savi. Bio je simpatican, interesantan po mom mislenju. Stvarno nikad ne bih pretpostavio da cu do sada cuti …….one reci….”Samo me ne lazi, ako budes saradjivao, ostaćes ziv. Vidim da si fin decko, samo me ne lazi, pedercino jedna…sta imas u dzepu, izvadi…sta imas u drugom…ako me budes lagao dobićes batine”….Izvadio je noz….”Ti si fin decko, vidim to, ako budes saradjivao…neće ti biti nista…volim pametne ljude, pedercino….ajde, sad ranac, novcanik…otkud ti te pare, majku da ti jebem pedersku…kajaj se sto si peder i tvoja majka pederska.” U jednom trenutku svet se zaustavio, stajao sam ja i moj krvnik….cutao sam…nisam ni jednu rec izgovorio…. Ukrao mi je sve…ukrao mi je dostojanstvo….

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s