Oscar predictions 2016

oscars-2016-predictions

 

BEST PICTURE:

  1. “Spotlight”
  2. “The Martian”
  3. “Mad Max: Fury Road”
  4. “Room”
  5. “The Revenant”
  6. “Bridge of Spies”
  7. “The Big Short”
  8. “Sicario”
  9. “Brooklyn”

Dark horse: “Carol”.

BEST DIRECTOR:

  1. Alejandro Gonzales Iñárritu (“The Revenant”)
  2. Tom McCarthy (“Spotlight”)
  3. George Miller (“Mad Max:Fury Road”)
  4. Ridley Scott (“The Martian”)
  5. Lazslo Nemes (“Son Of Saul”)

Dark horse: F. Gary Gray (“Straight Outta Compton”)

BEST ACTOR IN A LEADING ROLE:

  1. Leonardo DiCaprio (“The Revenant”)
  2. Bryan Cranston (“Trumbo”)
  3. Michael Fassbender (“Steve Jobs”)
  4. Eddie Redmayne (“The Danish Girl”)
  5. Steve Carell (“The Big Short”)

Dark horse: Matt Damon (“The Martian”)

BEST ACTRESS IN A LEADING ROLE:

  1. Brie Larson (“Room”)
  2. Cate Blanchett (“Carol”)
  3. Saoirse Ronan (“Brooklyn”)
  4. Charlotte Rampling (“45 Years”)
  5. Jennifer Lawrence (“Joy”)

Dark horse: Charlize Theron (“Mad Max:Fury Road”)

BEST ACTOR IN A SUPPORTING ROLE:

  1. Tom Hardy (“The Revenant”)
  2. Mark Rylance (“The Bridge of Spies”)
  3. Benicio Del Toro (“Sicario”)
  4. Christian Bale (“The Big Short”)
  5. Idris Elba (“Beasts Of No Nation”)

Dark horse: Mark Ruffalo (“Spotlight”)

BEST ACTRESS IN A SUPPORTING ROLE:

  1. Rooney Mara (“Carol”)
  2. Alicia Vikander (“The Danish Girl”)
  3. Jennifer Jason Leigh (“The Hateful Eight”)
  4. Kate Winslet (“Steve Jobs”)
  5. Rachel McAdams (“Spotlight”)

Dark horse: Alicia Vikander (“Ex Machina”)

Categories Uncategorized

Ako ovo ima u ludnicu, ja pojela govna

odlazak“Kada su bili Grčko-persijski ratovi?”, pitam se pre neki dan, i eto, možda je sramotno reći – uopšte se ne sećam tačnih godina. Rekao bih samo V vek pre nove ere i to je sve čega se sećam. A na polugodišnjem testu se, naravno, sve to moralo znati. Većina ljudi bi mi sada rekla da je to gradivo srednje škole i da bi trebalo da znam. Verovatno su u pravu, ali eto, danas bez Vikipedije, teško da bih izvukao bilo kakve konkretne brojke iz malog mozga, pa i da me stave na giljotinu.

Bez obzira na ovo, srednja škola je itekako ostavila neizbrisive tragove u mom, a verujem i svačijem životu. Uglavnom ću je, bez laganja, pamtiti po glupostima i svega par pametnih stvari. Jedna od bitnijih lekcija je došla u vidu jednog znaka, koji ja te 2006. godine nisam uspeo da protumačim. Barem ne na vreme.

Sedeo sam za klupom koja se nalazila uz zid učionice a odmah ispred nje sa desne strane bila su ulazna vrata. Parket je bio jako trošan, crn, ali hajde de, kao da smo na nešto bolje i navikli. Eventualno neko ofarba radijator u žutu, a zidove u zelenu boju, i misle stvar je rešena.

U jednom trenutku, isprva polako, a potom sve jače, krenula je da kulja voda ispod tih vrata, a ja sam počeo da se izmičem i povukao drugaricu koja je sedela kraj mene rukom unazad. Delovalo je nadrealno, jer se učionica nalazila na drugom spratu i ispred je samo hodnik, druga učionica i… da… pa, prekoputa je toalet.

Vrata su se naglo otvorila, a u učionicu je zakoračila visoka žena (mada kada ste niski kao ja, pojam visokog je relativan), raščupane kose, s metlom u jednoj a kofom u drugoj ruci. Da, to je bila tetkica. Profesorka engleskog ju je zbunjeno pogledala, jer se nastava bližila kraju, ali je i dalje preostajalo par minuta do kraja časa. Bila je zima, te je u 19 časova već uveliko bio mrak.

Nakon dubokog uzdaha, tetkica je ispustila metlu, a potom i kofu, i glasno rekla: “Ako ovo ima u ludnicu, ja pojela govna!”. Svi su naravno počeli da se smeju, na čelu sa mnom. Mi smo se smejali jednoj iskrenoj ženi, koja, eto, nije izgovorila rečenicu kako treba. I naravno zbog upotrebe reči govno. Bio je to jedan od onih momenata koji se mesecima, pa i godinama prepričava po kuloarima, i ako se uredno prenosi od jedne generacije do druge, postaje istorija te ustanove.

Pa, mogu vam reći da je ta kultna rečenica bila predskazanje, koje nisam umeo da protumačim kako treba. Bio sam u “komplikovanoj” (čitaj – adolescenciji) situaciji koja je verujem morila većinu tinejdžera. Trebalo je da počnem da se spremam za upis fakulteta, koji ću kasnije upisati, a potom ga napustiti nakon dve godine. Bio sam u vezi koja je delovala obećavajuće, a završila se isto tako za nešto manje od dve godine. Osoba koju sam smatrao jedinim prijateljem je u mom životu ostala još par meseci, a mislio sam da ćemo celog života biti povezani. Sedeo sam u školskoj klupi u Beogradu, u kom sam planirao da živim srećno jer sam bio u nekom svom svetu (poricao sam istinu i bežao od iste). I da, bio sam mlad i glup. Ali takođe, bio sam u poziciji da odem iz Srbije i započnem osnovne studije u Americi. I to ne samo tamo, mogao sam da biram. Ali ne, veza i prijateljstvo su bila dva ključna elementa zbog kojih je Beograd bio idealno mesto za život.

Danas, gotovo devet godina kasnije, sedim opet za školskom klupom. Nemam najbolju drugaricu koja je kraj mene na predavanjima. Imam partnera duže od dve godine. Volim ga. Živim 7,598km od Beograda, u Vašingtonu. Uhvatio sam poslednju od niza prilika koje su mi se pružale od te 2006. i znate šta? Glup sam. Mnogo sam glup. Kada sam osetio tu vodu pod nogama, trebalo je odmah sutradan da napravim plan za napuštanje Srbije, trebalo je da sednem i učim dan-noć, štedim svaki dinar, apliciram na fakultete i za stipendije. Ne verujem u protraćeno vreme, verujem samo u nedovoljno dobro iskorišćeno vreme, jer se za tih devet godina ipak desilo i ponešto konstruktivno. To se desilo mnogima, ali mene boli jer se  desilo meni.

I danas se smejem toj kultnoj rečenici. O da, smejem joj se često. Moja najbolja drugarica je razvedenica sa detetom. Zapravo čuo sam da se opet udala. Bila je jedna od najpametnijih i najuspešnijih osoba koje znam, a sada ne znam ni da li je završila osnovne studije. Moj bivši dečko i dalje traga za smislom sopstvenog života, plaši se da voli, premda je jako uspešan u svojoj karijeri i naravno ne živi u Srbiji. Tako da, suštinski gledano, ni ona ni on nisu protraćili živote.

I da, zanima li vas kako je voda uspela da dospe do učionice iz školskog wc-a? Evo ovako. U tek renoviran wc, “devojčice” kako smo u gimnaziji i dalje nazivali učenice, su u roku od pola sata uspele da zapuše obe wc šolje ulošcima, a potom nastavile da besomučno puštaju vodu. Onda im se pridružio “ortak” s kojim su pušile cigare u tom istom toaletu, pa, kako je “Laki malo nervozan”, uspeo je da razvali oba vodokotlića. Videvši šta su uradili, nagurali su cigare u slivnik lavaboa i pustili vodu. Pola sata kasnije voda je krenula da se izliva sa svih strana. I znate šta još? Drugi sprat je neravan. Ima blagi nagib od wc-a ka drugoj strani zgrade gde se nalazi naša učionica. I tako je ta nesrećna žena, ta tetkica kojoj smo se smejali, verovatno satima čistila nešto što je troje nevaspitanih dripaca napravilo iz neznanja i nekulture.

Ima toga i ovde u Americi. Ali će mama i tata da očiste i plate. I svakako se neće pušiti u wc-u sa otvorenim vratima, naočigled svih profesora. A kod nas se boje da priđu tim mini čoporima, koji su obično sačinjeni od par devojaka i barem jednog momka koji je, što bi prost narod rekao, kao od brega odvaljen. Da, ti gimnazijski profesori su danas, kao što su i tada bili, u strahu od “đilkoša”, čija je pesnica i dalje jača od zakona, čije pitanje “Šta oćeš?” i dalje uteruje strah u kosti onima koji ih obrazuju i koji bi po godinama mogli da im budu roditelji. To su isti oni čiji drugari, samo zato što im se može, napadnu u sred bela dana, nekoga koga ne poznaju jer im smeta gde stoji i onda ga, eto tako slučajno… ubiju. Da, takvi dripci su mi pre 10 godina ubili druga iz razreda. Niko nikada nije odgovarao. Naravno da je sve formalno pokrenuto na sudu, ali “naša deca” danas imaju oko 24-5 godina i studiraju neke od privatnih fakulteta u Beogradu, izlaze po splavovima, gde verujem sada zapušavaju neke druge stvari, a možda i poneki lavabo.

Ono što te večeri nisam shvatio je da je trebalo da pobegnem i da se ne okrećem više. Jer sve što je usledilo nakon toga je bilo, blago rečeno, jezivo. Bolje ikad nego nikad, govorim sebi. No, sa druge strane, nije cilj samo eto tako besciljno pobeći. Ljudi odlaze iz svoje zemlje zbog profesionalnog usavršavanja, zbog posla, zbog novca, zbog ljubavi. Eto, ja sam otišao zbog svega toga. I moji najbolji prijatelji, kojih je puno (dvoje!!!), takođe. Svima nama ponekad nedostaje Kališ, švercovanje u busu (dobro, nakon Đitlera teško), razgovori sa mamom i tatom, jeftine karte za bioskop, Ada, besciljna sedenja po gradu i ispijanje kafa, sokova, kupovina u prodavnici kraj zgrade i momenti kada vam zafali 5 dinara a prodavac kaže – “Neka, sledećeg puta ćeš doneti”, i sve te ostale male radosti koje suštinski kapitalizam ne podržava. No, i taj kapitalizam se polako uvukao u Srbiju, na vrlo podmukao način. Ručkovi, ako se kojim slučajem malo normalnije živi, su postali pitanje prestiža, ali i omiljena aktivnost da se potroši poslednji dinar zarad umišljanja da se time uzdiže na društvenoj lestvici. Uglavnom, navikli smo sebe da volimo ono što moramo da prihvatimo. Moramo da prihvatimo jedino ako ostanemo, jer ma koliko oni nama Srbija na izborima predstavljali – postoji samo jedna, ta u kojoj živi nešto manje od sedam miliona građana.

Ovo je samo jedna obična, prilično haotična priča (to je valjda moj stil, ili pak nemanje istog) koja za cilj ima da vas odvrati od svega onoga što Šantić u “Ostajte ovdje” poručuje. Pradjedove ostavljam gde im je mesto, dva metra pod zemljom, Sunce je zvezda čije zrake osećamo svuda na planeti, a majka Srbija nam se toliko krvi već napila, da iz leševa više nema šta da cedi.

Ipak, da skratim ovu tendenciozno banalizovanu analizu i ono što je Šantić zaista hteo da poruči – upamtite ovo, ali upamtite jako dobro: “Ako ovo ima u ludnicu, ja pojela govna!”. To ovo je Srbija danas. To ovo su vaši životi. Razmislite o tome. Tetkica ili ne, pametnije je zborila nego oni što su nas trovali “patriotizmom” koji nas već duže života košta.

Categories Uncategorized

Final Oscar 2015 Predictions

oscars+2015This year’s Oscar nominations caused some serious outrage when they were announced on January 15th. The reason for that was that not a single acting nod went to a performer of color, nor female directors or screenwriters or cinematographers. But I will stick to the color issue. There was a strong belief among moviegoers that “Selma” will be one of the frontrunners in this year’s Oscar race, but that just didn’t happen. Although it scored a Best Picture nomination, the only other one is for Best Original Song. I was very confused up until the point when I actually watched a movie. If you take out the propaganda and very cliched and pathetic screenplay, there is not much left. It makes me sad to say it out loud, but “Selma” is just not an Oscar worthy material. But it surely isn’t the only one. From all the nominated movies I find “The Theory of Everything” the one which deserves the statue the least. It’s a safe bet, classic Oscar material, and I think we are all a little bit sick of that. So, what do “Selma” and “The Theory of Everything” have in common?I would say very touching and inspiring stories, and some lousy writing. “Selma” came as a bigger disappointment because of the historic importance of Dr. Martin Luther King. He definitely deserves a better film than “Selma”. So let’s begin with analysis of six most important categories and overview of the rest.

1. BEST PICTURE:

In the introduction I have made it pretty much clear that “Selma” and “The Theory of Everything” are on the bottom of my list. “The Grand Budapest Hotel” is also lucky to be nominated in this category. I thought that everyone forgot that movie by now. “American Sniper” came as a surprise, but for some reason I knew it was going to be nominated. Clint Eastwood + Bradley Cooper’s performance of the career + war themed film just needed to end up here. In my opinion it was a lock while being in pre-production. “Boyhood” is a highly overrated but more than loved film by almost every critic society across the country. But at least it has an interesting concept. “The Imitation Game” was a solid movie, and thank God this time Weinstein’s favorite deserved to be here. So my favorite would be “Birdman” (nothing short of a masterpiece) and “Whiplash”.

WILL WIN: “Birdman”

COULD WIN: “Boyhood”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Under the Skin” (still can’t believe that Academy overlooked this film)

2. BEST DIRECTOR:

If we are analyzing all five directors and their work, I would say that they all deserved to be nominated. That rarely happens, or at least it didn’t happen for a while. Maybe their movies are not perfect, but their work certainly is. Although, Morten Tyldum did a decent job for “The Imitation Game”, he is a perfect example of the famous “Weinstein lobbying”. This is also a year when we thought we will see at least one, if not two women nominated for Best Director (Ava DuVernay for “Selma” and Angelina Jolie for “Unbroken”). Unfortunately or not, it didn’t happen. Oscars were always political, but my personal opinion that it’s a little bit too much now. It’s less about film quality, certainly about artistic values, and more about measuring how many black, Hispanic, Asian or white people are nominated. I think that women overall suffered the most in 90% of categories. But that is a separate topic.

WILL WIN: Richard Linklater (“Boyhood”)

COULD WIN: Alejandro González Iñárritu (“Birdman”)

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: Damien Chazelle (“Whiplash”)

3. BEST ACTOR IN A LEADING ROLE:

I will be very short here. Every single one of them did amazing job. Although I think that Eddie Redmayne deserves it least, he is still far from mediocre role. On the contrary, he is good, but the other four are just better. And yes, regardless of what we all think about “American Sniper” – Bradley Cooper is simply amazing.

WILL WIN: Michael Keaton (“Birdman”)

COULD WIN: Eddie Redmayne (“The Theory of Everything”)

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: Jake Gyllenhaal (“Nightcrawler”)

4. BEST ACTRESS IN A LEADING ROLE:

For me, this is always the toughest category, because so many actresses have been awarded for their overall work rather than for the actual role for which they got nominated. Marion Cotillard scored her second nomination in one of the most boring films of the year. She was good, but she was way better in “Rust and Bone” for which she didn’t get nominated. Reese Witherspoon who I dislike a lot did a pretty good job in “Wild”, and that’s pretty much the only good thing about that film. Felicity Jones just needed to be nominated, even though the role itself is nothing more than decent. Rosamund Pike came as a big surprise, and certainly is the highlight of a bit overrated “Gone Girl”. If we all didn’t know that Julianne Moore is going to win, Pike would be my bet. Julianne Moore is one of the finest actresses of her generation and always delivers, only this time it seems that if she had a more serious competitor she would lose again. She is great, but nothing compared to roles in “The Hours” or even her less known “Safe”.

WILL WIN: Julianne Moore (“Still Alice”)

COULD WIN: Felicity Jones (“The Theory of Everything”) – if Academy really goes crazy

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: Jennifer Aniston (“Cake”)

5. BEST ACTOR IN A SUPPORTING ROLE:

Now this is the category with a locked winner, and very well deserved! His name is J.K. Simmons. The only one who I wouldn’t mind winning is Edward Norton (“Birdman”). He was amazing too. Ethan Hawke and Mark Ruffalo did decent jobs but should be happy to be nominated, while Robert Duvall represents a very much needed veteran actor (like almost every year) who delivered solid role in a bad movie.

WILL WIN: J.K. Simmons (“Whiplash”)

COULD WIN: Edward Norton (“Birdman”)

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: Channing Tatum (“Foxcatcher”)

6. BEST ACTRESS IN A SUPPORTING ROLE:

This is also a no brainer. Arquette’s name is already in the envelope. But let’s take some time to analyze this. Meryl Streep is my favorite actress, and she can’t do a bad role, but nomination for “Into the Woods” wasn’t really necessary. I feel similar about Laura Dern. While she had a lot of good performances in her career, this isn’t the one she should have been nominated for. Kiera Knightley on the other hand surprised me the most. I never took her seriously as an actress until “The Imitation Game”. Emma Stone is solid, and yes we all loved that monologue everyone are talking about, but hey, if anyone should represent a threat to Patricia Arquette, that is Keira Knightley.

WILL WIN: Patricia Arquette (“Boyhood”)

COULD WIN: Emma Stone (“Birdman”)

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: Naomi Watts (“Birdman”) and Carmen Ejogo (“Selma”)

7. BEST ORIGINAL SCREENPLAY: 

WILL WIN: “Boyhood”

COULD WIN: “Birdman”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “A Most Violent Year”

8. BEST ADAPTED SCREENPLAY: 

WILL WIN: “The Imitation Game”

COULD WIN: “Whiplash”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Gone Girl”

9. BEST ORIGINAL SCORE:

WILL WIN: “The Theory of Everything”

COULD WIN: “The Grand Budapest Hotel”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Under the Skin”

10. BEST ORIGINAL SONG:

WILL WIN: “Selma”

COULD WIN: “Glen Campbell: I’ll Be Me”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Big Eyes”

11. BEST ANIMATED FILM OF THE YEAR:

WILL WIN: “How to Train Your Dragon 2”

COULD WIN: “Big Hero 6”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “The Lego Movie”

12. BEST FOREIGN LANGUAGE OF THE YEAR:

WILL WIN: “Ida”

COULD WIN: “Timbuktu”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Winter Sleep” (Turkey)

13. BEST CINEMATOGRAPHY:

WILL WIN: “Birdman”

COULD WIN: “The Grand Budapest Hotel”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Big Eyes”

14. BEST PRODUCTION DESIGN:

WILL WIN: “The Grand Budapest Hotel”

COULD WIN: “The Imitation Game”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Inherent Vice”

15. BEST EDITING: 

WILL WIN: “Boyhood”

COULD WIN: “The Grand Budapest Hotel”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Under the Skin”

16. BEST COSTUME DESIGN:

WILL WIN: “The Grand Budapest Hotel”

COULD WIN: “Into the Woods”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Unbroken”

17. BEST MAKEUP AND HAIRSTYLING:

WILL WIN: “The Grand Budapest Hotel”

COULD WIN: “Guardians of the Galaxy”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Into the Woods”

18. BEST SOUND MIXING:

WILL WIN: “Birdman”

COULD WIN: “American Sniper”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Dawn of the Planet of the Apes”

19. BEST SOUND EDITING:

WILL WIN: “American Sniper”

COULD WIN: “Birdman”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Whiplash”

20. BEST VISUAL EFFECTS:

WILL WIN: “Interstellar”

COULD WIN: “Dawn of the Planet of the Apes”

SHOULD HAVE BEEN NOMINATED: “Godzilla”

Volim te Srbijo, ali sebe volim više

Srbija je zemlja iz koje se odlazi. Ovde su kosmopolite odavno poistovetili sa izdajnicima, džentlmene sa papučarima, inteligentne sa štreberima, perspektivne sa uobraženima. Onda su nacionalisti, seksisti, glupaci i propaliteti dobili prostora da sebe zovu patriotama, a država samim tim postala tesna za one duhom široke, zagušljiva za one širokogrude, mračna za one prozorljive. Tužno je kada svane dan u kom ti glad nadjača ljubav prema domovini, kad ti promaja koja duva kroz novčanik otvori kućna vrata a pasoš se pretvori u kartu u jednom pravcu.

Kontradiktorno zvuči ali iz Srbije se odlazi jer je voliš. Ovde se ne ostaje jer propadaš, a više ćeš joj značiti ako uspeš. Ovo razumeju oni koji su bili gladni za vreme inflacije, koji su sa neizvesnošću čekali nasilno odvedene očeve na ratišta, koji su spavali po atomskim skloništima tokom bombardovanja, koji su protestvovali i dizali revolucije, a istovremeno završavali fakultete u rokovima da…

View original post 390 more words

Velike pakosti malih ljudi

FDU

Obično kažu da se pametni i ispunjeni ljudi ne osvrću na loše stvari, i to je verovatno tačno. Postoji i razlog za to – previše je dobrih stvari na putu ispred svakoga od nas da bismo se zamajavali onime što ne možemo promeniti.

Ipak, nakon više od godinu dana ćutnje odlučio sam da stavim tačku na jednu vrlo bolnu priču u mom životu koja zaista može da posluži kao nauk drugim ljudima, naročito studentima Fakulteta dramskih umetnosti, koji sam i ja svojevremeno studirao.

Nikada u životu nisam imao toliko problema samo zbog toga što sam iznosio svoje mišljenje, ili još apsurdnije – govorio istinu, nego tokom godina dok sam studirao na katedri za Filmsku i televizijsku produkciju na FDU.

Pre par godina sam objavio “sporni” blog o održavanju “za nabosti” događaja u filmskom studiju na fakultetu, u kom je takođe bilo pomena o rang listi ljudi koji su bili na budžetu pa preko noći sa iste spali. Među njima sam bio i ja, premda se na kraju sve razrešilo, ali ne zato što se iko sa fakulteta potrudio da razreši problem, već zato što se par nas pobunilo. Inače to tako funkcioniše na FDU – studenti ne znaju svoja prava, dobar deo profesora maše Statutom kao zapetom puškom i u tom strahu da im se nešto ne desi, prinuđeni su da slede instrukcije svojih, bar bi trebalo, edukatora. Nekada je u pitanju i linija manjeg otpora.

Međutim, profesori na katedri za Filmsku i televizijsku produkciju često zaboravljaju da postoji i Zakon o visokom obrazovanju, za koji se prave da se ne odnosi na ovu obrazovnu ustanovu. Statut je takođe selektivno primenljiv u zavisnosti od toga koliko se od pojedinca može profitirati ili ne. Iako studirate umetnički fakultet nemojte se zavaravati da imate ikakve kreativne slobode, a kamo li slobodu govora. Jer ako se požalite na rad bilo koga na fakultetu vas treba da bude sramota, vi ćete na kraju izvući deblji kraj pa se još i pravdati za to što ste se, avaj, drznuli da išta kažete.

Zašto je to tako, pitate se? Odgovor je vrlo jasan – katedra za Filmsku i televizijsku produkciju nema ni osposobljen akademski kadar (osim nekih), ali pre svega materija koja se predaje je zastarela. Maslovljevu hijerarhiju potreba kao i istoriju menadžmenta ćete sanjati zbog količine ponavljanja za četiri godine. Što se filma tiče – znaćete koliko je koštala bioskopska ulaznica iz 1982. i kako glasi Zakon o uređenju prometa filmova iz 1931. i ponešto aktuelno o broju gledalaca u bioskopima zahvaljujući podacima iz Filmskog centra Srbije.

Neću lagati, tu i tamo postoje i zanimljivi praktični zadaci kakav je rad na sitkomu. Pomenuvši to, uvešću glavnog aktera u priču, profesora mr Gorana Pekovića, šefa katedre za FTV produkciju. Naš sukob datira od pre četiri godine kada sam se drznuo da napišem taj blog, koji je dotični čitao studentima na predavanju i izjavio kako sam ja “pokazao svoje pravo lice”, potom se blog štampao i delio na fakultetu kao nekakav propagandni materijal, samo u kontra svrhe – da se pokaže kako je Viktor Vilotijević jedan nezahvalni drznik, jer se, kako je profesor Peković često isticao – “meni činilo jako puno i uvek izlazilo u susret”. Evo, ja bih i danas voleo da znam na koji način je to činjeno i po čemu sam ja to bio privilegovan u odnosu na druge, pa da se ipak zahvalim čoveku propisno. Ako se aludira na potencijalno tolerisanje nepoznavanja materije na usmenim ispitima, to je bar vrlo lako objašnjivo – vi kao studenti i nemate šta da učite iz matičnih predmeta. Zapravo, napamet bubate gomilu trivije koja je apsolutno bespotrebna i to svi znaju. Za većinu ispita imate SKRIPTA. Ne skriptu, već padežno nepromenljivu SKRIPTA sa hrpom teksta koji se ne tiče materije koju navodno izučavate. Doduše, kod profesora Pekovića jeste bilo par korisnih segmenata vezanih za menadžment i ne može se osporiti da materiju vrlo dobro poznaje, ali nažalost ništa vredno razvlačenja na četiri godine studija a ponajmanje ne snebivanja ako avaj ne znate od a do š da kažete šta je harizmatski tip menadžera. Ispiti su se nekada odlagali, ali se avaj po Statutu (Svetom pismu FDU) matični ispit sme polagati samo jednom, što je potpuni apsurd. Mi nemamo takav sistem studija koji dozvoljava kombinovan pristup kada je polaganje ispita u pitanju. To je Statutom naravno definisano drugačije, ali opet, ako se držimo ovog deformisanog bolonjskog sistema onda znači da se SVI ispiti mogu polagati u svim rokovima, ali ne možete upisati narednu godinu ako ne položite matične ispite. Stvar je vrlo jasna, ali se ipak od nečega morao napraviti problem, jer je avaj milicija rešila da trenira strogoću.

I tako je gospodin Peković dobio naš klasni scenario za sitkom koji njemu iz nekog razloga nije bio dovoljno dobar, ali baš nije znao da definiše zbog čega. Brže bolje se dohvatio ubacivanja svojih replika i šala (koje ama baš nikome sem njemu nisu bile smešne, štaviše bile su sramotne i uvredljive kao i njegov generalni stav prema studentima) i očekivao je da se mi tako jednoglasno složimo sa njim. To se naravno nije desilo i dvogodišnji “rat” s klasom je počeo.

Obezbedili smo nameštaj za snimanje i odgovorno lice je trebalo da potpiše ugovor sa kućom nameštaja u slučaju da dođe do oštećenja istog. Vrednost je bila oko 3,000 eura, ali se time dao opremiti kompletan stan koji smo u studiju izgradili. Profesor je to vrlo grubo odbio, te sam ja preuzeo odgovornost na sebe i potpisao. Iako je sve kasnije ispalo u redu a sitkom izgledao (i i dalje izgleda) bolje od svih prethodnih, pa i onih koji su usledili, klasno smo dobili prekor, ali je akcenat opet bio na mojoj drskosti.

Međutim, nevolji tu nije bio kraj. Bližio se kraj treće godine i ispalo je da ja imam toliko izostanaka iz Filmske produkcije da se, ako je suditi po profesoru Pekoviću nisam ni pojavljivao na fakultetu. To svakako nije bilo tačno, a nisam ni bio jedini sa tim problemom. Ali pošto su mi otac i majka univerzitetski profesori i ne poseduju recimo firme za rentu rasvete ili video opreme, onda sam ipak bio na malo nižoj hijerarhijskoj lestvici. Banalno rečeno – to dođe kao kada se pred sudom za isti zločin nađu Svetlana Ražnatović i običan smrtnik. Možda je analogija smešna, ali je poenta jasna. Veće je zasedalo i došlo se do zaključka da drski Vilotijević treba da obnavlja godinu, jerbo ima preko 20% izostanaka. Međutim, to danas može biti i 50% jer se nikako nije dalo zaključiti šta se obračunava – predavanja, vežbe ili oba. Odgovori su varirali, ali je jedno bilo tačno – profesor Radenko Ranković je držao i jedno i drugo i nikakva razlika između vežbi i predavanja nije postojala. Pardon, gledanje filmova su bile vežbe. Na listi predmeta piše da njegova supruga Ana Daleore drži vežbe, što nije tačno – makar ne u praksi. Ne želim da ovo ispadne kao da išta imam protiv profesora Rankovića ili profesorke Daleore, jer su oni ispali kolateralna šteta u ovoj celoj priči. Zašto jedno piše a nešto sasvim drugo se dešava u realnosti se ni danas ne zna, kao ni zašto je procenat mojih izostanaka varirao iz sednice u sednicu. Na kraju je ispalo da će mi godina biti zamrznuta zbog jednog predmeta, i vrlo jasno mi je dato do znanja da je veće to jednoglasno izglasalo.

To jednoglasno znači sledeće – profesor Peković kaže ono što želi a svi se bespogovorno slože sa njim. Svako normalan bi pomislio čega li se to svi oni boje kada je u pitanju ovaj čovek? Deluje kao da zna neke jezive tajne o njima pa ne smeju ništa protiv njegove volje. Moguće, ali manje verovatno. Gospodin Peković je član saveta RRA, te ga ja od milja zovem Amon RRA, jer zaista na FDU on vam dođe vrhunsko božanstvo. Kako je Nemcima Merkelova, kao kancelarka bitnija od predsednika, tako je i Goran Peković na FDU bitniji i od dekana i od bilo kog zakona. Nije neka tajna da kolegama namiče poslove, a o tome koliko mu isti nisu lojalni govori i činjenica da tu i tamo to i priznaju. Ono što je ipak fascinantno je da gospodina Pekovića niko sa kime sam ja razgovarao na FDU, od nastavno-naučnog osoblja, preko studenata pa do ostatka zaposlenih ne voli. I nije bitno da li ga iko voli ili ne, jer on nije zbog toga zaposlen. Ali jeste zabrinjavajuće da ga niko ne poštuje, jer će se svi složiti da je loš čovek. Na svom primeru ja sam to najbolje osetio.

Zamrznutu godinu sam teško podneo ponajviše zato što sam imao privatnih problema sa kojima su kolege bile upoznate, pa i profesori, mada sam se trudio da sve obavljam kako dolikuje. Već šest godina se borim sa bipolarnim poremećajem ličnosti i na veliku žalost uzimam dosta lekova, između ostalog antidepresiva. Na proleće 2012. sam prošao kroz nekoliko velikih kriza i u par navrata psihofizički bio onesposobljen da dolazim na nastavu (ili bilo gde drugo). Opet, trudio sam se da to zamaskiram jer me je na izvestan način bilo sramota onoga kroz šta prolazim. Bilo je dana kada sam dolazio na fakultet na tri do četiri puta većoj dozi antidepresiva ili pak sedativa, samo da bih mogao da funkcionišem.

U te moje brojno varirajuće izostanke su spadali i dani kada sam boravio kod psihijatra, nekada i na drugim vrstama terapija jer se depresija odrazila i na moje fizičko zdravlje u par navrata.

Na moju molbu da se razmotri da me ipak puste da prođem godinu kategorički sam odbijen i pored svega što je priloženo od strane mog doktora. Takođe, nikada nisam dobio napismeno koliko časova po silabusu imamo, i niko to nije mogao da sračuna kada sam otišao sam da proverim jer su bili “zbunjeni” da li se računaju vežbe i predavanja ili odvojeno.

Prišao sam profesoru Pekoviću nakon poslednje sednice da ga zamolim da još jednom razmisli da li može da promeni odluku, na šta mi je on rekao: “Svoju bolest i komplekse lečite van FDU”, zalupio vrata svog automobila i otišao.

Ta zamrznuta godina se razvukla i došla je jesen 2013. kada je trebalo još samo ispit kod profesora Pekovića da polažem ne bih li upisao četvrtu godinu, jer sam nakon ponovnog slušanja Filmske produkcije kod profesora Rankovića položio sporni ispit.

Televizijsku produkciju kod profesora Pekovića sam polagao dva puta. Izašlo mi se u susret, kako je on to rekao, a potom istakao – što nikad nikome nije činjeno, ali se za mene imalo razumevanja zbog mog “stanja”. Zanimljivo je da nisam imao studente svedoke ni na jednom od dva pokušaja polaganja ispita.

Prvog puta mi je rečeno da ništa ne znam iz knjige već iz života. Neke stvari je nemoguće znati iz života u mom slučaju jer me materija kakva je menadžment nije zanimala, no prihvatih to. Odgovarao sam punih 45 minuta da bi mi bilo rečeno da to nije dovoljno ni za šest, ali da će razmisliti da li da mi pruži jednu priliku.

Drugi put sam takođe ostao dugo, samo mi je ovog puta na svaki odgovor bilo rečeno: “Odgovor Vam je bio u poglavlju npr. 4.2. , vidi se da ga niste pročitali”. Ili – “To je načelno tačno, ali nedovoljno konkretno”. Zapravo, nije bilo moguće napraviti nauku od nečega što to naprosto nije. Ne možete davati ni preterano kompleksne odgovore na vrlo jasna i konkretna pitanja. Takođe, ne možete ni poreći ako pak nešto znate mimo te njegove knjige, koja ispade bitna koliko Stari i Novi zavet zajedno. Na kraju odgovaranja, profesor je uzeo moj indeks, a potom i olovku, navodno krenuo da upiše ocenu, a onda rekao – “Kolega, ipak ne mogu da Vas pustim da prođete”.

I tako ja opet nisam znao ni za šesticu. Mora da sam precenio svoj intelekt i sposobnosti. Pitao sam pritom da li to znači da ponovo treba da pauziram godinu, na šta je on odgovorio – “Konsultujte Statut, ja nisam pravnik”.

Bio sam vidno uznemiren, ali sam ovog puta rekao da se već niz godina osećam konstantno šikanirano i vređano od strane njega, čemu su moje kolege svedočile u nekoliko navrata. Nisam bio nekulturan, ali sam rekao šta mislim. I naravno, rekao sam da je jasno da sve ovo radi namerno i da je njegova sujeta i želja za osvetom za male stvari jača od profesionalnog poziva. I tu sam bio u pravu. Najgora stvar koju možete da uradite jeste da se sa njime ne složite ili kažete da njegova ideja nije dobra, ili da biste pak nešto menjali.

O tome koliko je profesor s jedne strane mizogin govore i jako ružne šale koje pravi na račun ženske populacije (ima istoriju sukoba sa mnogim bivšim koleginicama upravo zbog ovoga). Sa druge strane način na koji se ophodi prema koleginicama bi se u bilo kojoj normalnoj zemlji vrlo jasno klasifikovao kao seksualno uznemiravanje. To da se o njegovim privatnim aferama sa zaposlenima itekako zna i da o neprofesionalizmu koji iz toga proističe svi govore, nema potrebe posebno isticati. Sramno je, a i ne zanima me.

Po izlasku iz učionice nakon poslednjeg odgovaranja profesor mi je rekao sledeće “Na šta tebi liči ovaj fakultet? Ko si ti da se ovako obraćaš i pišeš tu svašta šta ti padne na pamet?” (aluzija je bila na blog od pre par godina). Iako sam želeo da odgovorim dosta toga, progutao sam ono što sam mislio.

Sutradan sam započeo proces ispisivanja i odlučio da se bez razmišljanja prebacim na Akademiju umetnosti, gde sam docnije diplomirao. Dva dana kasnije vidno nasmejan (za razliku od oštrog tona i namrštenosti prilikom mog odgovaranja) u društvu dve plave devojke (nisam siguran ko su, ali verovatno neke od njegovih miljenica koje je zaposlio na nekoj od televizija) uneo mi se u facu i rekao: “Dobar dan Viktore! Kako ste?”. Osmeh je svakako bio podrugljiv, a to nije bila retkost sa ovim čovekom.

Ja sam zastao i odgovorio: “Dobro. A sada bih Vas nakon svega zamolio da mi se više ne obraćate”. Drsko? Možda. Ali svakako moje pravo da to uradim nakon gomile uvreda i svega što je učinjeno. U svakom slučaju odabir reči nije bio neprikladan, samo se profesoru nije dopalo da mu iko ruši autoritet (koji on inače misli da uživa, ali ga zapravo nema), a naročito pred dve gospođice kod kojih se bezuspešno trudi da ostavi utisak uspešnog profesora i biznismena.

Prošao je par koraka i prodrao se jednoj od njih dve upirući prstom u mene: “Vidi ga kako je samo bezobrazan! Besramnik!”, nakon čega je furiozno sišao u bife fakulteta. Bio je to jedan od poslednjih puta da sam ga video.

Kada je došlo vreme da ovog proleća tražim pisma preporuka za nastavak studija u Americi u koju sam se svakako selio, doživeo sam šok. Pitao sam profesora Dautovića i Rankovića za uslugu, ali odgovori su bili više nego zanimljivi. Profesor Dautović je bio iskren i rekao – “Ja bih, ali ne mogu. Peka ne da”. Pitao sam zašto, na šta je profesor takođe iskreno rekao: “Pa bilo je dosta toga. Rekao je na sednici da ti je to vid kazne… Nemoj da se ljutiš, idi svojim putem, znam da ćeš se snaći”. Nikada se nisam naljutio, pa i da je samo rekao da ne želi da mi napiše pismo preporuke. To je njegovo legitimno pravo. Ali da šef katedre zaposlenima brani da pišu pisma preporuke, to još nigde nisam čuo. To bi čak moglo biti krivično delo da živimo u državi u kojoj se zakoni poštuju. Na svu sreću više ne živim u Srbiji.

Profesor Ranković je isprva prihvatio ali me je sutradan zvao da mi se izvini i kaže kako ipak ne može jer je opet, citiram: “Peka zabranio”. I njemu je bilo krivo, te je čak rekao da će se, eto, iskupiti ako ikako može, ali pismo ne može da mi napiše. Profesor Ranković je vrlo verovatno i najdobronamernija osoba na toj katedri i znao sam da ni on kao ni ostali ne smeju ništa što se “Peki” (kako ga kolege zovu) ne svidi.

To je, složićete se, žalosno jer svaki profesor ima autonomiju da napiše pismo preporuke ili ne, a šef katedre sa time nema apsolutno ništa. Još tužnije je bilo kada sam išao da tražim memorandume i kada sam upitan “A šta će ti?”, kao da sam došao da opljačkam banku. Čak je i to bio problem – parče papira na kom bi mi drugi profesori odštampali i potpisali pismo preporuke.

I evo, par meseci kasnije, ja sam se iz Amerike nakon prvog semestra vratio da posetim porodicu i vidim se sa par bliskih ljudi, što je u izvesnoj meri prijalo. Video sam se i sa svojom najboljom prijateljicom, koja je masterirala na UCL-u sa najboljim radom na katedri. Ko ne zna šta je UCL, trebalo bi makar da zna da je to trećerangirani evropski univerzitet po Šangajskoj listi iz 2013. dok sada zauzima drugu poziciju. Toj istoj devojci, profesor Peković je rekao, nakon što je primljena na pomenutu ustanovu – “Pa dobro, imali smo mi kolega koji su završavali napolju pa se vraćali”.

Kao što se da videti, ni vrhovno božanstvo, ovaj šef katedre, Goran Peković (Amon RRA) nije uspeo u jednoj vrlo malicioznoj i prizemnoj želji da mi onemogući odlazak iz zemlje, a moja prijateljica koju je pored mene redovno obezvređivao je najverovatnije jedan od najuspešnijih studenata koje je FDU ikada iznedrio. Ako ne ikada, makar u poslednjih dvadeset godina.

Zašto sam sve ovo napisao? Ako ste iole pametni, kreativni i želite da vas neko vrednuje kao intelektualce i osobe pre svega, zaobiđite ovaj smer na FDU. Poštedite sebe muke, zaobiđite ovaj fakultet u potpunosti. Ništa nećete naučiti, potrošićete dragoceno vreme, a ako se i po čemu dobrom ističete – bićete obezvređeni i marginalizovani. Ako ste pak mislili da kao slobodna osoba i student imate pravo na slobodan govor – nemate. Možda ćete i reći to što ste hteli, ali će vas sujeta malog čoveka, koji je doduše fizički poprilično krupan, sa egom koji se nijednom skalom ne da izmeriti, stići i nauditi vam. Nisam jedina žrtva.

Jer, dok on prima dve plate za jedan posao koji obavlja loše i drugi koji ne obavlja uopšte, vi ste ostavljeni na milost i nemilost njegove vrlo prizemne pakosti. Na kraju dana treba i njega razumeti. Kada vas malo ko voli a gotovo niko ne poštuje i kada znate da će život biti surov prema vama nakon što funkcije koje vršite preuzme neko drugi, ostaje vam samo da budete zli, jer za bolje i ne znate. Ali dok ste u mogućnosti – vladajte tim svojim majušnim svetom ispunjenim poltronima koji će vas već sutra prodati za “tezgu” na nekoj od televizija.

Nama koji ipak ne volimo nepravdu i koji koračamo punih pluća ovim svetom, pa makar i imali dijagnoze koje naši profesori ismevaju, možemo mirno da spavamo noću, jer možda i jesmo psihički bolesnici, ali ipak nismo zli ljudi. No, prisećam se sada, profesor Peković je voleo da završi neka od svojih predavanja rečenicom: “Najbitnije je da ste dobri ljudi”. Kada se uzme u obzir od koga savet dolazi, pojam dobrog čoveka postaje još više relativan.

Eto, da nisam studirao FDU, ne bih znao da smo politeisti, i da na tom fakultetu slavimo i Isusa Hrista i Amona RRA. Isus je postao irelevantan, jer se ljudi više plaše ovozemaljskih bogova, ma kakvi oni bili.